Ко слаби моћ празног зида? Ко потцењује вриједност згужваног папира?

Пише: Ранко Рајковић

Којој синтагми дати предност ?
»Црна Гора је земља сликара« или »Црна Гора је земља пјесника«.
Да ли се руководити бројем отворених изложби слика, појединачних и колективних или бројем издатих књига поезије и организованих пјесничких вечери такође појединачних и колективних. Овога пута дајмо предност читању и слушању.
Поезија је и за пјесника и за читаоца превасходно лијепа и сажета мисао коју, не без разлога, прати чувено питање »Што је пјесник хтио да каже«. На то питање најређе одговарају сами пјесници. Препуштају га критичарима и читалачким утисцима.

Поезија, чини ми се, треба да посједује и нешто мистично, непролазно, неодговорљиво и неисказно. То би требало да буде вјера у моћ пјесничке ријечи. Нажалост пјесничка ријеч у Црној Гори је умногоме ослабила. Пјеснички живот се изгубио. Књиге поезије се умножиле.
Пјесничка продукција у Црној Гори је непојмљиво велика. Књиге поезије бројем и садржајем почињу да отупљују и компромитују читалачки сензибилитет и читалачко стрпљење. Деградирају урођене суптилне осјећаје које су људе одвајкада усмјеравале ка Поезији. Колико год пјесници писали, колико год књига поезије издали, вечери поезије приредили, морају бити свјесни да ће душу Поезије и даље чинити она неизречена значења која својом ритмиком, мелодијом, звучношћу и смислом стиха успију допријети до читаоца. А оног поетског што допире до читаоца и урезује му се у сјећање све је мање и мање. Неопростиво мало. Прави пјеснички осјећај је када останете без ријечи. Један једини стих, без околних, сувишних, ријечи памти се дуже од било ког пјесничког заноса смјештеног између гласа или пера пјесника и уха или ока читаоца. Што да радимо са пјесницима испод чијих имена стоје збирке поезије у низу двоцифрених бројева. Што да радимо са стотинама хиљада сувишних ријечи.
Борислав Радовић каже да се Пјесник и Дилетант* један другом асимптотски приближавају. Чини ми се да се на своме правцу дилетанти тешко одричу ријечи, Прави Пјесници су свјесни општег »недостатка ријечи« у поезији па их се лакше и лишавају. Да ли су те асимтоте које спомиње Бора Радовић учиниле Црну Гору земљом пјесника. Мислим да јесу. Због тога сам се одважио да као прозни писац уђем у туђи ловни забран и покушам без дозволе уловити смисао синтагме »Црна Гора је земља пјесника«. О црногорским сликарима сам већ писао.

Валери каже да се посредством ријечи, у овом случају Поезијом, може остварити стање неизрецивости у коме недостају ријечи. Вјероватно да управо тада наступа права Поезија. У сличном тренутку, чини ми се, наступа и права вјера. Пјесник треба да трага за неизрецивошћу као што вјерник трага дубоко у себи за осјећајем који га спаја са Творцем.
На исти начин као што вјерници сматрају Бога неизрецивим тако би и пјесници, по мом суду, Поезију требали доживљавати с више респекта вјерујући у њену светост, неописивост, тајност због чега би јој морали приступати са много више потчињености и суздржаности. Не разумијем пјеснике који су објавили превелики број пјесничких књига а таквих је у Црној Гори на стотине. Под превеликим бројем пјесничких књига од једног аутора подразумијевам све двоцифрено. За мене лично прихватљив број књига поезије у ауторовој биографији, колико год да је велик, је број испод десет. Све остало ми је поетски сумњиво, такорећи и без читања.
Што да радимо са онима који имају по десет и више пјесничких збирки, а таквих је у Црној Гори огромна већина. Како схватити пјеснике који журе да се што прије и што више удаље од своје прве илити првобитне пјесничке ријечи, односно збирке пјесама. Вјерују ли пјесници да ће их свака нова књига поезије све више удаљавати од друштва почетника и аматера. Вјерују ли да ће се сваком новом књигом квалификовати за лигу професионалаца и Олимпијске поетске игре. Мислим да вјерују. Зашто? Зато што је Црна Гора земља пјесника на исти начин као што је и земље сликара. Иза пјесника не остаје згужвани папир. Иза сликара не остаје неуоквирено платно.

Пјесници не схватају да се без иоле озбиљнијих веза са читалачком публиком Поезија обесмишљава. Искрено жалим због додатних збирки поезије, које ничу Црном Гором као печурке, удаљујући пјеснике од суштине поезије. Висока продукција пјеснике гура у површност која се тешко може замаскирати дугачким библиографијама које испод својих имена исписују.
Треба читати или писати поезију, свеједно, мислећи притом на Поезију а не на пјесму коју ће пјесник својим именом потписати уврстити у збирку, придодати јој друштво, отрчати с њом у штампарију а онда чим књига изађе из штампе што прије потражити простор за њену промоцију.
Пјесници треба да буду слуге језику а не да га арче као да су његови господари. Сасвим је неважно раде ли то римом или слободним стихом. Битно је да остану концизни, јасни, експресивни. Нека се не труде да темом угоде читалачким укусима јер ће читаоци с лакоћом препознати поезију уколико се уопште поезија и деси.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: