Ко смије, тај може, ко не зна за страх иде напријед: Велики српски војвода Живојин Мишић

На данашњи дан, 1855. године рођен је српски војвода Живојин Мишић, учесник свих ратова Србије од 1876. до 1918, један од најбриљантнијих војсковођа Првог свјетског рата.

Преузимајући команду над Првом армијом у драматичним данима Колубарске битке генерал Живојин Мишић је, доносећи важне одлуке и на своју руку, већ клонуле војнике повео у најсјајнију побједу српске војске током Великог рата.

Тако је ушао у историју раме уз раме са највећим војсковођама тог времена, а Србија га је наградила чином војводе и највећим одликовањем.

Животни пут даровитог српског војсковође Живојина Мишића био је „дуга и тешка борба“.

Родио се 19. јула 1855. године под једном „шефтелијом“ (шљива ранка) у селу Струганику, као најмлађе тринаесто дијете оца Радована и мајке Анђелије (Мишићеви родитељи имали су једанаест синова и две кћери).

Мишић је током школовања показивао највише склоности за оне предмете који дају основу за практичан оперативни рад, а своја теоријска сазнања провјерио је у суровој ратној збиљи. Учествовао је у два ослободилачка рата са Турском (1876. и 1877.-1878.), у којима је командовао Колубарским батаљоном Ваљевске бригаде 2. класе и стекао драгоцјена ратна искуства, оно што у школи није могао да научи.

У рату са Бугарима 1885. године, командовао је 1. батаљоном 5. пука Дринске дивизије. Пораз који је српска војска претрп.ела на Сливници, тешко је пао Живојину Мишићу и његовим саборцима, што се јасно види из његових Успомена, у којима је, поред осталог, забиљежио: „Свој гнев и проклетство излили смо у мислима на наше војно и државно руководство, које са њему својственом лакомисленошћу дозволи да без икакве нужде дође до овог слома и нашег унижења.“

Природна обдареност, широко војно образовање, неисцрпна радна енергија, истрајност и педантност у раду, обезбједили су му редовно напредовање у чину и постепено уздизање на све одговорније положаје: био је командант батаљона, пука и дивизије и помоћник начелника Главног генералштаба; једно вријеме је предавао стратегију на Вишој школи Војне академије (та предавања је објавио 1907. године у обимној студији), а био је и почасни ађутант краља Александра Обреновића. После Мајског преврата, официри завереници су га удаљили из војске; пензионисан је 1904. у чину генералштабног пуковника.

У Балканским ратовима Мишић је био помоћник начелника штаба Врховне команде војводе Радомира Путника, његова десна рука, јер је у најтежим ситуацијама „својим оптимизмом и чврстином карактера одржавао и самог Путника у уверењу у добар исход операција српске војске“. Стога је, непосредно по завршетку Кумановске битке, унапријеђен у чин генерала.

Војнички таленат славног војсковође

Мишићев војнички таленат дошао је до пуног изражаја тек у великој Колубарској бици, у којој је аустроугарска Балканска војска претрпјела катастрофалан пораз.

Примио је команду над Првом армијом 14. новембра 1914, у веома критичним тренуцима, када је, због великих губитака на Мачковом камену и свакојаких оскудица, у тој армији наступила општа физичка и духовна клонулост, и када је многима изгледало да је њен распад неминован. И у тим драматичним тренуцима Мишић је био оптимиста; знао је да има тренутака када и они најхрабрији беже, али је исто тако знао да се пољуљани борбени дух преморених трупа Прве армије може поправити и неуморно се дао на посао, не презајући при томе ни од непопуларних мјера.

У рано јутро 3. децембра 1914., све четири дивизије Мишићеве армије енергично су се устремиле на 16. корпус Поћорекове Шесте армије на линији Мрамор-Ручићи-Доњи Бранетићи-Галич и, после оштре тродневне борбе, на леђима потученог непријатеља, избиле на сувоборску греду, пробиле фронт аустроугарске Шесте армије, а потом – гонећи безобзирно и дрско њене разбијене бригаде, дивизије и корпусе и вукући напред и остале српске армије и групе – проширила тактички пробој непријатељевог фронта у оперативно-стратегијски успјех.

Непосредно по завршетку битке, начелник штаба аустроугарске Врховне команде Конрад у свом дневнику је забиљежио: „На Балкану смо изгубили своје позиције, које би се могле повратити само једном победоносном одлуком на руском фронту или срећним завршетком рата уопште.“

За ту највећу побједу српске војске у Првом свјетском рату, Живојин Мишић је добио чин војводе и највеће српско одликовање.

Најславнија страница српске ратне историје

Највећи успјех војводе Мишића после Колубарске битке везан је за савезничку солунску офанзиву 1918. године, у којој је српска војска исписала једну од најславнијих страница своје ратне историје. Главни терет те офанзиве носила је српска војска (Мишић је био начелник штаба Врховне команде), која је, ојачана са две француске дивизије и тешком артиљеријом, пробила, 17. септембра, њемачко-бугарски фронт на Добром пољу и Козјаку и као лавина се обрушила у долину Вардара.

Мада су крила и бокови српске војске, због спорог напредовања британских и француских снага код Дојрана и Битоља, били опасно изложени бочним нападима, њене дивизије су, извршавајући Мишићеву директиву „да треба дрско продирати, без починка, до крајњих граница могућности људске и коњске снаге“, наставиле енергично надирање и 29. септембра принудиле бугарску војску на капитулацију, у садејству са савезничким снагама.

У наставку офанзиве, српска војска је без предаха гонила растројене њемачке и аустроугарске трупе, остављајући француске и британске снаге на ризичном одстојању (око 200 километара). Упркос томе и изричитом наређењу главног савезничког команданта Франше д’Епереа да се привремено заустави наступање српске Прве армије, Мишић је одобрио одлуку команданта те армије војводе Петра Бојовића да нападне и заузме Ниш.

Захваљујући томе, Прва армија је, у тродневним борбама (9. до 12. октобра) разбила њемачку Једанаесту армију, наставила незадрживо гоњење њених разбијених трупа и 1. новембра ослободила Београд.

Одликовања војводе Живојина Мишића

Домаћа одликовања:

-Орден Карађорђеве звезде са мачевима 1, 2, 3. и 4. реда

-Орден Карађорђеве звезде 4. реда

-Орден Белог орла 4. и 5. реда

-Орден Таковског крста 2, 3. и 4. реда

-Орден Таковског крста са мачевима 5. реда

-Орден Црвеног крста

-Златна медаља за храброст

-Сребрна медаља за храброст

Медаља к-раља Петра И

-Медаља за војничке врлине

-Медаља за ревносну службу [ж]

-Споменице за Српско-турске ратове 1876—1878.

-Споменица за Српско-бугарски рат 1885—1886.

-Споменица Видовдана

-Споменица за ослобођено Косово 1912.

-Спомен-крст 1913.

-Споменица на Први светски рат 1914—1918.

-Албанска споменица

Инострана одликовања:

-Орден Фрање Јосифа 3. реда, Аустроугарска

-Орден Светог Спаситеља 1. и 3. реда, Грчка

-Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа специјалног реда, Енглеска[з]

-Орден Бата 2. реда, Енглеска

-Орден Италијанске круне 1. реда, Италија

-Орден Меџидије 2. и 3. Османско царство

-Орден Румунске круне 2. реда, Румунија

-Орден Светог Станислава 2. реда, Русија

-Орден Светог Ђорђа 4. реда, Русија

-Орден за изванредне војне заслуге, Сједињене Америчке Државе [и]

-Орден Легије части 1, 2, 3, 4. и 5. реда, Француска

-Орден Данила И 2. реда, Црна Гора

-Крст за војне заслуге, Аустроугарска

-Медаља Црвеног крста, Енглеска

-Ратни крст, Италија

-Сребрна медаља Црвеног крста, Сједињене Америчке Државе

-Ратни крст 1914—1918 са палмом, Француска

Извор: otadzbinapamti

Прочитајте још:

Лов на Фирера: Како су покушавали да убију Адолфа Хитлера

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: