Ко стварно тлачи свијет

Правда је велика ријеч у чију одбрану скачу одмах Сједињене државе и Западна Европа, чини се да им је света. Рат који смо осјетили на сопственој кожи, и други ратови које трпе други народи за „своје добро“ воде западне земље и САД увијек у одбрану мира, просперитета, права људи.

Но да ли их њихова дјела чине браниоцима или тлачитељима? Ко је главни подстрекач насиља? Од краја Другог свјетког рата рат се сели из земље у земљу, са континента на континент, али ко је томе кривац? Изгледа да сви ратови почињу истим изговором: угроженом правдом, и да их увијек започиње исти протагониста, онај исти који увијек види пријетњу у неком другом само никада у себи.

Политика већ деценијама бива посматрана манихејски, црно-бијело, дијелећи свијет на двоје: добре и зле, гдје је оно лоше увијек преко пута, у туђем дворишту, код непријатеља који мора бити конролисан. Ускраћена права, лош стандард, лош живот – све то постоји само са друге стране, док су на западној, свијетлој страни неометани напредак, слобода говора, и правда за све. Лоши су увијек они други, са оне стране, било гвоздене завјесе или свијета. Иронија је да су се Сједињене државе, једина земља која је икад бацила атомску борбу, све од тада ставиле себе у улогу стражара, сумњичећи друге за опасност. Како некад – тако и данас.

Ријечи као што су мир, стабилност, права грађана најчешћа су порука која стиже од западних политичара. Иза ових ријечи, међутим крију се дјела, другачија од идеала којима се званично тежи.

Примајући Нобелову награду за мир 2009.г. предсједник САД Барак Обама је изјавио:

„Прво, у суочавању са земљама које руше правила и законе, вјерујем да морамо развити алтернативе насиљу за које се до сад сматрало да је довољно да би се утицало на промјену понашања – јер ако желимо трајни мир, онда ријечи свјетске заједнице морају значити нешто“.

Веома похвално, ако за тренутак заборавимо америчку политику од  Другог светског рата наовамо.

Међутим, мало раније у истом говору Обама каже:

„Када је потребно употријебити силу, морамо имати морални и стратешки интерес како бисмо себе обавезали на одређена правила понашања. Чак и када се суочавамо са опасним  противником који се не придражава никаквих правила, вјерујем да САД морају да буду носиоци правила понашања у рату. Мислим да је то оно што нас разликује од оних са којима ратујемо. То је извор наше снаге. Зато сам забранио мучење. Зато сам наредио да затвор Гватанамо буде затворен. Зато сам учврстио америчку посвећеност да се придржава Женевске конвенције. Губимо себе ако правимо компромис са идеалима које бранимо. Ми поштујемо ове идеале придржавајући их се не када је лако, већ када је тешко“.

Међутим, када је дошло да се са ријечи пређе на дјела, цио став се мијења. У интервјују који је дао прије година дана на ју тјубу амерички предсједник  је, упитан за Сјеверну Кореју изјавио:

„Такву врсту ауторитаризма каква тамо постоји не можете наћи нигдје друго у свијету. Он је бруталан, тлачитељски, што за последицу има да земља не може стварно прехранити ни сопствени народ“ . Таквом режиму Обама је пророковао пад.

Нови непријатељ миру, свијету, стабилности, по америчком предсједнику, представља Сјеверна Кореја. Обама увиђа зло, неправду, глад у туђем дворишту, не у свом. Међутим, ако се ставе по страни изговорене ријечи и погледају чињенице слика је сасвим другачија, говори сама за себе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: