Ко то тамо копа

Кад човјек остави више времена иза себе него пред собом, и кад се нагледа свега и свачега, на моменат му се причини да је видио сва чуда овога свијета и да га више ништа не може изненадити.

Бар не у мјери да каже: ово никад нијесам видио или макар чуо о томе. Нагледао сам се, додуше само у филмовима, тунела свих врста и намјена, од оних који су водили до слободе, преко оних којима се стизало до трезора банака па до оних којима се прелазила државна граница, и мислио сам да је сваки следећи само копија већ виђеног. Али, не лежи се враже, овај подгорички пријети да помути славу чак и оног из Алатраза.

Тридесетак метара осредњег тунела, испод Карађорђеве а до депоа (подрума) Вишег суда, пријети да помрачи славу оних које су шверцери дроге и емиграната копали испод мексичко – америчке границе, а о онима из Шошенка и Алкатраза и да не говоримо. Постаће, сва је прилика, славан и (ко зна) мотив за филмску причу, не толико ни дужином ни дубином, колико својом – бизарношћу.

Прво, ван је елементарне памети да неко на двадесетак метара од најстрожег центра града, пред носом чувара највиших институција правосуђа, у залеђу Парламента, мјесец дана копа, буши и износи кубике и кубике земље и камена а да они који нас чувају о томе немају појма. Побогу, није се копало у Сибиру, Француској Гвајани или на неком пустом острву него усред Подгорице!?
Друго, реакције оних који су овај ударничко – рударски „подвиг“ морали да, ако не спријече а оно макар открију прије него су мишеви побјегли из подрума, као и оних „покрадених“, пријете да заврше у оним рубрикама типа „вјеровали или не“! Јер кад предсједник Вишег суда, у оном хаосу и гомили доказног материјала који је набацан као у подруму земљорадничке задруге, још са врата закључи „да не фали ништа од доказа“, ко год је видио на шта подрум личи мора да се запита је ли тај човјек Супермен или није при здравој памети. А на то да зна а штити „рударе“, не смијем ни да помислим.
Још бизарнија је изјава номинално подстнара, а фактички надређених, у згради Вишег суда – оних из Врховног суда. Посипајући се унапријед пепелом и бјежећи од било какве одговорности, која тек треба да се испита и утврди, ти генијалци као највећи проблем у овом случају истакоше чињеницу „да су премијер и министар данас у подруму боравили – без дозволе!? Значи ли то да су „рудари“ подрум посјетили – са дозволом?

И лаику је јасно да се до подрума није могло тако прецизно стићи без помоћи и „навигације“ из Вишег суда. И нијесу се могле у оном хаосу тако једноставно „адресирати“ позиције кутија, кеса и џакова у којима су држани доказни материјали предмета због којих се тако предано копало. А само до зла бога наивни могу вјеровати да се, не само међу запосленима већ и међу судијама, не налазе они који су на платним списковима овог или оног клана или неког „виђенијег“ из СКАЈ апликације. Они који годинама, између осталог, „заборављају“ да покрену суђење па криминалци високог ранга, због истека притворске казне, из притвора излаз као из Бање Ковиљаче.
Истрага је, додуше, тек кренула, али ни будале више не вјерују да ће стићи до краја, до наручилаца и најближих помагача. Можда неки од „рудара“, већ унапријед дебело плаћених да преузму кривицу и онда заћуте, и буде ухваћен и именован, али даље од тога – тешко. А прије ће бити – никако.
Ко год да је наручио, ко год да је сарађиво, ко год да је копао, шта год да је/није нестало, остаје чињеница да је подгорички тунел рендген – снимак стања у држави. И као на длану показује да је Црна Гора не само дубоко огрезла у мутне воде организованог и сваког другог криминала, већ да је он, попут злоћудног канцера, метастазирао у готово свим виталним органима државе.
А док „организовани копачи“ већ одавно копају рак – раку државне уређености, правне сигурности, једнакости пред правом и правдом, социјалне обезбијеђености и међународног угледа, оне који су од народа изабрани да је бране и уређују по стандардима модерног свијета брине само једно: да се чика Ескобар, онај трећи замјеник четвртог помоћника петог секретара, или преведено на српски – обични млатикур из Вашингтона, не наљути. А он би био страшно љут уколико би се овдашњој власти макар и примакао етаблирани Србин. И очигледно је да, упркос томе што би копање од Скупштине до Владе било двоструко краће, нема не само отворених врата него чак ни приручног тунела којим би, легално изабрани и легитимни, представници српског народа макар и привирили до Мицкијевог кабинета. Јер, то би жестоко наљутило чика Ескобара, а кад он у Вашингтону натушти оне обрве, званична Подгорица већ почиње да пуни у гаће.
И да се опет вратим „нашем“ тунелу. Колико год да је кратак, приручан, колико год да је копан да се „ништа не би узело“ (који је мени онај Савић краљ?), само је питање дана када ће постати раритет, егземплар и преседан, и да ће, за дуго и дуго, служити за спрдњу и понижавање Црне Горе. Ни краћег и плићег тунела, ни дуже и дубље бруке, рекло би се. А чика Ескобару пуца прслук за све то. Важно је само да Срби не почну да копају до Владе. Јер, кад и ако то они почну, не гине грдна зајебанција и рашомонијада.

Емило Лабудовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: