Ко то тамо пјева?

Пише: Емило Лабудовић

Народно искуство давно је дошло до закључка да „ко пјева – зло не мисли“, али ни народна није без остатка света, јер има и пјесама и пјевача којима се зло приписује и прије него зину. Кажу да свако вријеме има своје „забрањене“ пјесме и цензоре који „црвеним“ подвлаче шта смије да се пјева а шта не, а критеријуми не зависе од квалитета пјесме, њене историјске, просторне и временске димензије већ искључиво од процјене „оцјењивача“. До демократских промјена, екскомуникација неке пјесме имала је снагу забране за чије се кршење могло заглавити и у најближој апсани. При томе, „забрана“ није ни морала бити озваничена и озакоњена неком формалном нормом. Много чешће се то решавало шапатом, вербалном поруком да се то не смије јер се не допада „онима горе“, смјеном са положаја, партијском казном, па све до затвора.

Потписник ових редова је као ђак трећег разреда гимназије, са још тројицом дугова, уз пар шамара, приведен у подрум беранске станице милиције само зато што смо, враћајући се са излета, запјевали „Ој, војводо, Синђелићу“. Ни данас ми није јасно шта је било субверзивно у тој пјеси, а још мање како је абер о нашем „хору“ са беранског аеродрома стигао у милицију прије него смо отпјевали другу строфу. Знам да ће дежурни кућепазитељи одмах упријети, (с правом), прстом у комунизам и његову страховладу по многим стварима, али „проказаних“ пјесама има и данас. Усред слободе и демократије. А на удару су, не најчешће, него једино пјесме српске тематске и моралне провинијенције, отпјеване на неком свесрпском скупу.

Тако се, по ко зна који пут, на удару нашла, разумљиво распојасана, атмосфера са Светосавске академије у Никшићу, на којој се чула стара пјесма о Сердару Вулу и његовом јуначком јуришу на турско утврђење у Спужу. Са разних адреса заграктале су редовно дежурне вране разних НВО и странака које, наводно, бдију над европским путем Црне Горе и национално – вјерским складом у њој. При томе, њих уопште није брига што се ни по једној разумској анализи не могу у исту раван довести ондашњи „Турци и буле“ са данашњом муслиманско – бошњачком популацијом у Црној Гори. Али, ко те пита за за разум кад Срби запјевају!

Да будем искрен, ово вријеме има и бољих и љепших пјесама, али чињеница да су неке од њих истрајале све до сада говори у прилог њихове утемељености у колективном сјећању једног народа. Па и српског. Као што и други народи имају своје. Али, оне, изгледа, нијесу тако опасне и провокативне као српске.

Они који дуго памте као ја, сјетиће се прослављеног пјевача севдалинки, Сафета Исовића, који је у свом репертоару, између осталих, имао и пјесму „Нигдје зоре, ни бијела дана“. Да будем јаснији, цитираћу њен текст:

„Нигдје зоре ни бијела дана
Ни Данице да помоли лице
Истом зора са истока руди
Сив се соко под чадором буди.

Са јастука главу подизаше
Мрким оком сабљу погледаше
Сабљо моја родитеља мога
Родитеља бега Исај – бега.

Доста ли си починила јада
Доста јада око Биограда
А и муке око Бањалуке“!!!

Не знам које су све „једе“ чинили Исај – бег и његова сабља, али знам да нијесу ништа мањи од Сердар Вулових, као што још поузданије знам да је Сафет ову, као и пјесму о браћи Морићима, чувеним хајдуцима и злочинцима, изводио не само јавно, на концертима и фестивалима народне музике већ су се оне „вртјеле“ на скоро свим југословенским радио – станицама широм Југославије. У Босни се емитује и данас. Дакле, Исај – бег је могао, и то јавно  и на сав глас, Војвода Синђелић ни да примакне, а Сердара Вула, опјеваног на затвореном скупу, и данас би јавно да разапну. Не толико због њега колико због Андрије који је био присутан. Знајући колико је пјевању склон, сумњам да је пуштао гласа, али исто би му се писало и да није те ноћи залазио у Никшић. Јер, рекох, све може, али само под условом да није српско.

Нећу да лажем ни себе ни читаоце – по мени има овом времену и овим приликама много пригоднијих пјесама, али се ни за живу главу нећу одрећи ни оних које чувају сјећање на дане и ликове отпора турским и иним завојевачима. Тим прије што не видим шта је у њима увредљиво и уперено против било кога у Црној Гори. А то што би неки да потру и затру сваки траг који свједочи о историјском трајању Црне Горе и њен државни почетак омеђе Миловим и Ранковим календарима (укључујући и некакав Туђемил), е то мачку о реп. Тим прије што и даље вјерујем у ону народну са почетка текста.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: