Ко у Србији брани Мила?

Пише: Драгомир Анђелковић, политички аналитичар

Замислите да су у исто време док су нацисти истребљивали Јевреје у Европи припадници јеврејске заједнице на простору британске Палестине или јеврејске дијаспоре у САД – лобирали за Берлин. Да су тврдили да је он жртва пропаганде или покушаја државног удара од стране њихових сународника. Непријатно ми је што и фантазмагорично помињем могућност да су јеврејски лобисти могли да оправдавају нацисте (макар имали личну корист од тога), док су Аушвиц и друге фабрике смрти гутале њихов народ.

Нажалост, нешто налик томе дешава се у данашњој Србији, док је у Црној Гори српски народ изложен идентитетском геноциду (за нацију његове последице су исте као да се ради о физичком уништењу). Корени огромне већине грађана Црне Горе су српски, и да они пре или касније не би били ревитализовани, режим Ђукановића настоји да елиминише преостале декларисане Србе.

У таквим околностима, на нашу срамоту, у Србији су се нашли они који бране Мила. Малобројни, али утицајни екстремно антисрпски и лажно патриотски политичари од ЛДП до СПО, осетивши да је угрожен, одмах су прискочили Ђукановићу у заштиту. Максимално се активирао његов медијско-лобистички блок у Србији. Све то није ништа ново. У питању је само реприза – појачана још и криминалном симбиозом – већ виђеног деведесетих, тек са новим ликовима у улози главних српских непријатеља. Када је српски народ у Крајини и Српској био изложен агресији и принуђен да води рат за опстанак, у Србији је био јак прохрватски и промуслимански лоби. Срби су више сатанизовани од стране његових делатника него наших непријатеља у Вашингтону. Када је дошло до бујања албанског тероризма, за њега је готово било више разумевања у тим „нашим“ круговима у поређењу са „умереним“ албанским лобистима у Бриселу. О НАТО нападу на Србију да и не говорим; путеви свих антисрпских лобиста воде до његове централе!

Сада када је наступила позна јесен Ђукановићевог режима, целокупна антисрпска коалиција у Србији, како год била маскирана, хистерично се дигла. Донекле рефлексно због њеног „брата“ Мила, а још више по налогу НАТО шефова за које он обавља важан задатак. Упоредо, Богу хвала, почела је да се буди и нормална, већинска Србија. Од стране Ђукановићевих лобиста и медија она је већ дуго систематски хипнотисана како би отупела у вези с положајем српског народа у Црној Гори. Али масовна изборна репресија црногорског диктатора и лаж о српском државном удару – револтирали су грађане Србије и оживели забринутост за положај Срба у Црној Гори. Штавише, и официјелни Београд, који је показивао мазохистичку попустљивост према Подгорици, наљутио се због исфабрикованих оптужби на рачун Србије и посредно реаговао.

Све то је недовољно. Ни сада се не ради о акцији Србије усмереној ка заштити српског народа у Црној Гори и борби за демократске вредности у тој земљи. А и да до ње дође, она не сме да буде тиха и локалног карактера. Београд је дужан да доследно интернационализује српско и демократско питање у Црној Гори, где се крше сви модерни стандарди поштовања националних и људских права у вези са Србима. Када се ради о унутрашњој политици, и ту је нужан одлучан преокрет. Зар у актуелној београдској владајућој коалицији смеју да остану они који раде отворено против своје земље и нације подржавајући режим Ђукановића? Ако смо иоле нормална земља, ако смо се бар мало одмакли од стања тоталне постмодерне окупације које нам је наметнуто после октобарског преврата 2000. године, одговор мора да буде негативан.

Над српским народом је спроведен погром и прогон када се ради о Хрватској и великом делу БиХ. Срби су у тешком положају на подручју наше окупиране јужне покрајине. Србија недовољно али колико-толико у тим случајевима нешто покушава да учини за преостале Србе. Но, у Црној Гори је потпуно пасивна, а ту су Срби сада изложени најгорем притиску. Да и ту не би чекала да Срби скоро нестану па онда тек мало помагали остатке остатака нашег народа, Србија мора да се активира. А да би власт поступила како треба и у томе истрајала неопходно је да се озбиљније покрене српско друштво. Да масовно захтевамо подршку Србима, протестујемо, пишемо, иницирамо конкретне мере; да питање Срба у Црној Гори и региону намећемо као важно политичко питање од кога зависи рејтинг наших владајућих и опозиционих политичара. У противном – ако грађански притисак на политичку касту не постане појачан и институционализован кроз деловање форума, НВО и на друге начине – бес српског друштва ће спласнути, политичари ће се поново договорити, а Милови лобисти у Србији ће обновити стање заборава које погодује завршетку плана затирања свега српског у Црној Гори. Немамо право да то дозволимо. Ако смо Срби и људи. не смемо да допустимо још једну издају сличну оној која је погодила Српску Крајину!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: