Ко заборави, заборавили га

Пише: Емило Лабудовић

Још једна. Бескрајан ђердан туге и поноса који нижу године, а који се одупире прашини времена и не да да све зађе за хоризонт памћења, за неподношљиву лакоћу заборава. Још једна, двадесет и четврта. Четврт вијека, а предуго, и од вијека дуже. Дуже него то и једна људска, патриотска и чојска мјера може да самјери. Мјера наше недораслости, нашег мирења са непомирљивим, нашег ћутања над истином која без пребола вришти над глувом самоћом Ровачких греда. Истином да још увијек, некад једна а потом двије, државе нијесу стекле довољно храбрости и самопоштовања да одговоре на питање: ко је и зашто убио министра војног и једног од највиђенијих људи и политичара оног (а Бог ми је свједок, и овог) времена, Павла Булатовића.
О Павлу као човјеку речено је све што су умна пера могла да нађу међу бисерјем српског језика. А, опет, сувише мало за једну људску громаду какав је био Паша. Истражене су сви могући разлози његовог кукавичког стријељања из мрака иза стадиона ФК „Рад“. И сви су падали пред једном непобитном истином: Павле, ни као човјек ни као политичар, ником није био нити остао дужан, осим себи и својој породици. Чак ни кафу. Јер, био је лафчина, знао да буде боем и друг, али и крајње одговоран и пажљив тамо гдје се то од њега тражило и очекивало. А можда му је баш то и била цијена глави. Јер, у времену бешчашћа, отворене издаје и још отворенијег лоповлука, Павле, онакак какав је био, људски и морални горостас, штрчао је и био непремостива и непоткупљива препрека.
Двадесет и четврта је, превише да би, сви до једног, могли да усправни станемо пред његову честиту хумку која, високо горе у Ровцима, близу Неба и орлова, самује и чека одговор: ко, и зашто? Одговори на та питања више и нијесу толко битни ни Павлу ни његовој породици јер је њихов изгуб ненадокнадив, али битнијио свима нама који још држимо до части и образа, до истине и правде, до закона, земаљских и небеских.
И свеједно је да ли је двадесет и четврта или било која друга, ако смо они за које се издајемо, ако хоћемо да трајемо у заједници часних људи, вријеме за та два одговора не може и не смије да истекне.
Двадесет четврта је. Ко је и зашто, кукавички и подло, стријељао једног од најбољих људи и политичара које је Црна Гора икада имала? И докле ћемо се ћутањем као пепелом посипати и градити алиби за последњу олош и вуцибатине које се још вуцињају ту међу нама, за последњи људски талог у који смо сваљени па никад да испливамо.
Двадесет и четврта је. Боже, хоће ли нас срамота надживјети? А ко заборави, заборавили га.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: