Ко жели убити Мила Ђукановића и зашто се планирани атентати никада не најављују

За ИН4С пише: Џевад Галијашевић

Када су становници Црне Горе, вјерници и припадници Српске православне цркве, схватили да западним режимима не смета најдуговјечнији комунистички диктатор повезан са организованим криминалом, Мило Ђукановић и његова пресвучена комунистичка партија, изашли су на мирне протесте и на „епским литијама“ коначно, сами покренули процес декомунизације и декриминализације Црне Горе.

Иако је мрежа помагача у тзв. црногорском народу и међу такозваним Бошњацима у Црној Гори, потпомогнута са Косова, Албаније и локалних припадника албанске заједнице, велико јединство народа у Црној Гори је побиједило. Окупљени око јединствене и заједничке Српске православне цркве, око заједничке историје и једног, заједничког српског језика, послали су Ђукановића, његове комунисте и ситне жбире и сараднике, заувијек на сметлиште историје.

Али Ђукановић не мирује. Иако су, баш на кољенима, и партија, и лажна црква коју је покушао изградити и ојачати и структуре кавачких и шкаљарских банди које су поред дилања дроге бавили се и утјеривањем страха и јавним ликвидацијама, на улици, помоћ са Запада, постаје најважнији стуб одбране моћи и представе о њој која се одржава у јавности.

Захваљујући томе, својим везама у круговима западних тајних служби, Мило Ђукановић је наводно, добио, ту драгоцијену информацију, да једна криминална група, „наравно“ из региона, припрема атентат на њега.

Ко има право посумњати у ту и такву моћ бившег владра Црне Горе, кад се зна да ни Роберт Фицо а ни Доналд Трамп, нису могли добити информације о припреми атентата на њих. Посебно, јер су ти, ненајављени и у дубокој конспирацији планирани атентати реализовани без обзира на обезбјеђење и све службе Америке, Словачке и Европске Уније.

У начелу, сви ти најављивани атентати о којима се говорило, и које су службе, домаће и стране, наводно откривале, никада се нису десили – нити је били покушаја да се изврше.

Зато и ова прича, из штаба, атеистичког вође Црне Горе никада није зазвучала увјерљиво унутар безбједносних структура и обавјештајних служби. У јавности је увијек таква вијест третирана као драгоцјена – као да се све већ десило па и поновило.

А наравно није и вјероватно неће.

Хронологија маркетнига, новог атентата

Нису структуре у Црној Гори откриле ништа док, лично Ђукановић није пласирао ову причу и у њу увукао „тајну службу“ и неименоване дипломате са Запада, што је била порука да се са тим мора озбиљно радити, јер, ето, Мило, још увијек, има моћне савезнике у неким западним државама, који брину о њему.

Након што је дугогодишњи хегемон Црне Горе, владар са Цетиња из Кавача и Шкаљара, миљеник свих Западних владара, Мило Ђулкановић, пре десетак дана „доставио вијест“, да „неко планира извршити атентат на њега“, полиција у Црној Гори је појачала мјере обезбјеђења Ђукановићу а примјетна је и „забринутост“ у сусједној Албанији из које је, бивши предсједник Илир Мета, написао: „та информација веома забрињавајућа за мир и стабилност на овим просторима“. Прича о атентату изашла је у јавност 14. јула, након што су, дан раније, медији у Црној Гори објавили, позивајући се на изворе из безбједносног сектора, да криминална група из региона припрема атентат на Ђукановића и да је бившег предсједника Црне Горе о томе обавијестио неименовани припадник стране обавјештајне службе.

„Управа полиције је добила одговарајућу информацију од Агенције за националну безбједност (АНБ). При чему наглашавамо да се вјеродостојност информације и даље провјерава од стране АНБ. Одмах по пријему информације Полиција, Тужилаштво и АНБ синхронизовано предузимају даље мјере и радње из своје надлежности“, наводи полиција у саопштењу.

Из некадашње комунистичке партије у Црној Гори која данас носи невино име Демократска партија социјалиста, огласио се актуелни Предсједник те странке, Данијел Живковић као једини политичар, званично је саопштио, да је та странка „упозната са детаљима о могућој припреми атентата на Мила Ђукановића“.

Позивајући се на објављене незваничне информације медија, Живковић је на пресу навео да је Ђукановић о томе упозорен из кругова страних обавјештајних агенција, али није желио да износи детаље. Позвао се на неименоване изворе, и то да је дио медија у Црној Гори добио потврду да је АНБ добила „оперативна сазнања“ о припреми атентата на Ђукановића.

Тим поводом из Радио Слободна Европа (РСЕ) је упућен упит у АНБ, да ли је добила „озбиљан оперативни податак да једна организована криминална група припрема да изврши атентат на Ђукановића“ како је објавио дио медија. Одговор није стигао.

РСЕ је упутио питање и канцеларији Ђукановића, о томе да ли је тачно да је обавијестио надлежне органе о информацији да се на њега припрема атентат али одговор није стигао ни са те адресе.

У првом саопштењу полиције издатом 13. јула полиција је навела да није упозната са информацијом о припреми атентата на Ђукановића. У новом саопштењу су појаснили да је, у вријеме медијских објава о припреми атентата „АНБ остваривала међународну сарадњу у циљу провјера те информације“:

„Док траје поступак утврђивања предметних чињеница и околности, укључујући и њихову вјеродостојност, донесена је одлука да се из превентивних разлога појачају мјере обезбјеђења бившег предсједника Црне Горе.“

Послије свега, остаје питање, да ли је живот бившег црногорског предсједника угрожен и ко стоји иза тога. Сигурно је да одговор зна лично Ђукановић – он зна с ким је радио и коме је шта дужан и без сумње, зна да га наводне, чак измшљене структуре које су „ стојале из покушаја државног удара“ у Црној Гори, нити угрожавају – нити су такве структуре икада постојале.

Ђукановић, увијек када је у кризи, упире прсдтом у Србију и Русију, те око тога пробавља западну подршку и заштиту.

Јер, он јесте у кризи: збачен је са трона и представља систем још увијек свијеђе, тек прекинуте безбожничке диктатуре и комунистичке патологије. Омражен је у народу и одбачен а то слаби и његове позиције у мрежи организованог криминала који је управо он створио и глобализовао. Та војска, већ фрустрираних криминалаца представља пријетњу цијелом региону а свакако и Црној Гори и Милу Ђукановићу лично. Око тих криминалних група које су задњих десетак године извршиле готово стотињак ликвидација, не треба имати сумњу: они су пријетња и они угрожавају унутрашњу безбједност, уставни поредак и мир, живот и имовину грађана. Они су опасна пријетња са којом треба завршити. И при томе јесу можна, регионална организациа.

Али су из Црне Горе, гдје су и основани, и дјеловали и гдје им је био центар логистике и центар финансијске и оружане моћи.
Иако су регионална пријетња – Кавчани и Шкаљарци, баш као и политички систем који је координисао њихове акције, трговину дрогом и ликвидације, су из Црне Горе. Ту су, под будним оком и уз подршку режима Мила Ђукановића настали и ојачали, па ће о њима, због своје безбједности, сада морати да проговори лично Ђукановић. Ако то не уради, сва његова забринутост и најаве атентата неће имати никаквог смисла јер и наговјештаји, и планови и само извршење, остају ипак „породични бизнис“, посао у кући тачније у фамилији.

Ако Милу Ђукановићу данас, пријети, дојучерашња фамилија јер не моће извршити обавезе које је преузео док је био на власти, онда само он зна, колико је та пријетња озбиљна и какве су могућност те криминалне групе да изврши атентат на њега.

Мило Ђукановић није никаква жртва: то је човјек који је разбио посљедњи нуклеус заједништва Србије и Црне Горе – човјек који је насилно увео Црну Гору у НАТО, напао Србију и Републику Српску за злочине у којима је он учествовао а српски лидери (Додик и Вучић) нису, те на крају загрлио шиптаре са Косова и признао њихову лажну, силом успостављену државност.

Посвађао је народе у Црној Гори, хапсио опозиционе лидере и њихове блиске чланове породице, држао земљу у покорности и незнању, рушио је и рушио па је зато, свака прича о нужности емпатије према судбини таквог нечовјека – незамислива.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: