Кобна размјена територија на Балкану

Упркос свим демантима и даље се ради на размјени територија између Србије и Косова*. Кобна грешка, наводи у својој колумни за Дојче веле бивши високи представник у Босни и Херцеговини Шварц-Шилинг.

Челично начело Запада да се нове етничке подјеле морају избјећи по сваку цијену више се не примјењује.

Предсједници Косова* и Србије су, према свим расположивим информацијама, постигли „договор“: Косово* ће предати Србији подручје сјеверно од Митровице са већинским српским становништвом, док ће подручја са већинским албанским становништвом на југу Србије у долини Прешева бити предата Косову.

Лобисти су добро обавили свој посао. Иако је план на почетку изазвао отпор на више страна, посебно у редовима сопственог народа, чини се да се он сада успјешно реализује и приводи крају. То би Србији донијело чланство у ЕУ, а Косово би било признато и добило мјесто у Генералној скупштини Уједињених нација.

Двојица мојих бивших колега Педи Ешдаун и Карл Билт – некадашњи високи представници у БиХ – заједно са мном су у августу 2018. послали „отворено писмо“ министрарки спољњих послова ЕУ Федерики Могерини и упозорили да се не смије отварати Пандорина кутија територијалне размјене. И то зато што то иде на руку сепаратистичко-националистичким снагама, не само у региону – посебно у Босни и Херцеговини – него и у многим другим земљама. То би отворило пут још већим поремећајима који се ријетко завршавају без рата.

Не ради се о сну о Великој Србији, који је довео до рата почетком деведесетих година прошлог вијека, већ и о, као што сам сазнао у јануару ове године у разговору са албанским премијером Едијем Рамом, могућем уједињењу Албаније и Косова – идеји која никада није у потпуности одбачена. Он ми је у разговору рекао да веома цијени непоколебљивост Ангеле Меркел и став њемачке политике према промјени граница. Али и да се плаши да би крајње ослобађање Косова из окова Србије могло потрајати предуго или би могло да се никада не деси и да зато у спајању Косова и Албаније види конкретну опцију.

Веома изненађује да политичари Европске уније у Бриселу, који строго одбацују политику промјене граница по етничком принципу, данас не виде ову опасност и сматрају да су таква рјешења могућа. Који су разлози довели до тога?

На овом мјесту у игру очито улазе Сједињене Америчке Државе. Предсједник Трамп и сам жели да се повуче из кризног региона Балкана и пристао је на преговоре о размјени територије између Србије и Косова. Ово је потпуни преокрет досадашње политике САД-а и предсједник Трамп је то ове године поткријепио са два писма послата предсједницима Косова и Србије.

Ту се поставља питање, какве су Трампове намјере и шта је његов циљ. Постоје шпекулације да он слиједи „договор“ са Путином о подјели утицаја на Балкану између двије велике силе Русије и САД-а. Према формули: Косово иде у НАТО а Србија остаје под утицајем Русије, заједно са јасним одбацивањем чланства у НАТО-у. Тиме он дестабилизује регион, посебно Босну и Херцеговину, јер овдје тон одређује политички лидер из Републике Српске, сада предсједник Предсједништва БиХ Милорад Додик. Он већ годинама говори да улазак БиХ у НАТО долази у обзир само под условом да Србија подузме такав корак. И ту Трамп чини уступак Русији, чији утицај у региону несметано расте.

Постоје и шпекулације, посебно присутне у круговима НАТО-а, да Трамп жели да обије земље, и Косово и Србију, види у НАТО-у али и да жели да ограничи руски утицај на Балкану. То би евентуално могло бити објашњење за промијењену позицију ЕУ.

Увјерљиво и логично је само да Србији и Косову*, без америчке подршке, не би могла проћи ова неприхватљива размјена територије. Која од ове двије шпекулације ће се показати тачном, тешко је предвидјети, с обзиром на високи степен непредвидљивости америчког предсједника. Сигурно је да би обије опције имале огромне посљедице за Балкан.

Шта ће се десити послије тога? Мото овогодишње безбједносне конференције у Минхену гласи: „Ко ће покупити крхотине?“ Када једном повучете границе по етничким линијама, како можете спријечити да Санџак припадне Босни и Херцеговини а Република Српска Србији? И шта ће онда бити са Сјеверном Македонијом, која је управо ријешила спор са Грчком и која би се, новим повлачењем граница по етничкој линији, нашла пред новим проблемом: Шта ако Албанци у Сјеверној Македонији изразе жељу да живе у етнички чистој држави?

И Румунија, која данас предсједава Европском Унијом, имала би са овим моделом велике проблеме, исто као и Грчка. А Шпанија их има већ одавно – са Каталонијом. При томе, скоро да нико не размишља о људским правима, основним правима човјека, правима мањина и апсолутно неопходној правној држави, која би морала владати у унутрашњости свих тих земаља као и о међународном праву, које би се морало поштовати у спољно-политичким односима.

Преостаје ми само да апелујем на Савјет Европске уније и Европску комисију да призову европске вриједности и да се присјете система вриједности на којем почива ЕУ. Ако се то не догоди, онда нас не треба чудити када, због погрешних политичких одлука, поново будемо суочени са таласима избјеглица и мукама гладних и сиромашних.

И да се још једном вратим моту овогодишње Конференције о безбиједности у Минхену:

„У случају погрешног развоја догађаја, крхотине у Европи неће покупити земље које цртају нове границе, већ Европска унија!

Пише: Проф. Др. Кристијан Шварц-Шилинг био је од 1982. до 1992. министар за пошту и телекомуникације у влади Хелмута Кохла. Из протеста према суздржаности њемачке владе током рата у БиХ поднио је оставку. Десет година је био међународни медијатор за БиХ.

Извор: DW

Прочитајте још:

Ратни дневник младог Јеротића: Остаје нам, ипак, тежак пут кога треба прокрчити и освијетлити

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: