Коча

Пише: Бећир Вуковић

Ранохришћани се поздрављаху – смрт свијету.

Смрт палом, пролазном, смрт плотском, у односу на Ријеч којом се поздрављаху. И Христос је једном нешто написао по пијеску, али одмах је избрисао. Шта је Господ избрисао.

Ни у „Пешчаној књизи“ уопште нема ријечи. Као и свака књига писана је руком, и само пише о смрти. Али, Смрт није ријеч.

Кроз шум времена и до нас допире древна ријеч – ко млад умире богу угађа. Коча није дуго чекао смрт. Није дуго чекао да јој угоди.

Опраштајући се у наше дане од многих драгих људи, скоро, ту пред нама, на очи, видјесмо ли, како смрт побрише нестварно, а намах учврсти вјечно. Учврсти гдје је могла учврстити.

Обнављам један разговор са Кочом у канцеларији Нове српске демократије. Попут баука кружила је Декларација о помирењу, коју су требали да потпишу интелектуалци. Српски интелектуалци су потписали. Питајући се хоће ли потписати и црногорски интелектуалци, Коча је кратко рекао – нема ту ко да потпише..!

Имађах неку искрицу наде, али брзо је утрнула у пепелу. Очигледно, боље их је Коча знао, зато што је и сам прошао кроз пакао у који они остадоше.

Тек сада се надовезујем на Кочину ријеч – нема ту ко да потпише – ријечима да је најтужније што – ту – није остало ништа ни да умре. И, заиста, што се тиче и интелектуалне и политичке странице црногорске, ништа ту није остало ни да се допише.

Ко би се надао, прије двадесетак година нигдје не бијаше ни те искрице да ћу са Кочом Павловићем тако разговарати, још и на тему која је – што се мене тиче – била мртва. Али, људи кадри да се мијењају попут Коче, помјерали су и ту нашу, какву такву стварност.

Као многи млади људи – и са једне и друге такозване стране – Коча је истински волио и борио се за Црну Гору. Али, политика, мржња, и ужас последица – скршиле су га, ко грану пуну рода.

Многи, млади Црногорци одлазе у земљу, многи бјеже из земље. Страшне неке сеобе, и све горе и горе, што не памте ове горе.

Ко зна које све политичаре, умјетнике, новинаре, уопште јавне личности, помињемо по презимену, некога и по имену и презимену, некога само по имену, као Кочу. Коча, зарана, прочисти ствари, и такав мину свијетом.

Кочу није требало питати по коме је добио име. Заиста, у Кочиној личности било је наглашено и умјетничко, естетско, и нешто надреалистичко.

У почетку, свидјело ми се име Покрет за промјене. Нарочито ми се допала та хемијска формула ПзП. Онда сам посумњао у ту хемију, да је и то само за ноту друкчија реторика; да је опет у питању нека продужена рука без снаге за окретање једра вјетру, и промјену курса.

Онда је ПзП доживио нешто попут катарзе: вративши се на пут којим једино може изаћи и опстати овај народ – на пут помирења. Медо, Бранка, Бранко, Коча – прави су Црогорци нашег времена.

У првом реду човјек је склон поређењу. Али, и нека сјен заведе вас у тражењу (не)могуће сличности. Да сам режисер, и да ми треба лик Римског сенатора, био бих изабрао Кочу. Само га заогрнуо бијелим плаштом, а други крај плашта пребацио преко рамена, и та римска Кочина глава, и ето решења. Или, бијело мермерно Кочино попрсје. Кад би видио човјека са лијепом главом, узбуђен, Микеланђело је кружио око њега, као сјенка.

И лице човјеково мијењало се кроз историју, али кадикад опет се понове класичне црте. Као да су и Кочине црте однегдје преписане. Мора да и морал урезује своје црте на глави човјековој.

Можда и Црногорци некад бијаху од оних који нијесу потпуно вјеровали у смрт. Који нијесу вјеровали у потпуну смрт. Није узалуд речено да се неко родио у погрешно вријеме. Поред тога што је свако погрешно (већ се односи и на Кочу), додајемо да је тужно што је рано отишао са незваном гошћом, и није дочекао неко ново вријеме.

Мало је оних који подмире вријеме, ту илузију која се никоме није одужила.

Између младих Црногораца у продуженој невјерици, први је прекорачио степеник, који браћа давно залише својом крвљу. Такви прије и прекораче степеник који дијели два свијета.

Како су стари народи, па и наш, имали лијепу ријеч за смрт: она је само почетак за добре.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: