Код Светог Василија

Пише: Свјетлана Самарџија

Необично. На небеском хоризонту се примјећују одбљесци сунчеве свјетлости зоре. Острошка стијена већ сија. Одраз свјетлости од тврди камен ствара утисак да стијена гори жаром. Глава Зете спава покривена разријеђеном маглом. Божија љепота стајала је преда мном. Како су зраци постајали све вертикалнији и јачи, тако се испред мене раскрилио бијели манастир. Јануар је 25. Веома је мало људи, осим јутарњег оштрог ваздуха и благог повјетарца који се одбија од стијену правећи шум, ништа се друго није чуло. Са дубоким поштовањем посматрам призор испред себе и размишљам о древном православном манастиру Сумели који се налази у Трабзону у Турској и то на литици планине Карадаг. Баш овај назив планине Османлије су дале и Зети, након њеног пада 1499. године. Чини се да је Свети Василије спојио древну православну светињу, немањићко, светосавско насљеђе и херцеговачку праведност, па као нови Свети Сава у другом времену, не предајући се вртлогу зла, овдје саградио бедем православља.

Овдје, са ове висине, видјела се Бјелопавлићка равница која се пружала од Главе Зете, на једном од изворишта истоимене ријеке која се, пак, и данас као и тада вијуга, на неким мјестима понирући, па поново извирући све до њеног ушћа са Морачом код зидина славне Диоклије. Овдје, у својој живописној архијерејској одежди већ више од 350 година налазе се мошти Светог Василија. Његове мошти и данас бдију, кријепе и оснажују. Историчар у мени се присјећа датума 21.3.1946. године када је донијета Одлука о укидању вјерске наставе у тадашњој НРЦГ, као и чињенице да је те исте године започето спровођење аграрне реформе у којој је Српској православној цркви одузето око 70 000 хектара земље. Друга Метохија, помислих.

Заиста, идући кроз Црну Гору сретаћете многа села, данас и градове, али још више црквишта и црквина. Неке су ранохришћанске, неке средњовјековне, а неке Петровићке. Све чине нит која повезује вијекове, спајајући Петра Ловћенског Тајновидца, Петра Цетињског, Светог Василија, отачаство Светог Саве који ту даде да се оснује Зетска епископија, земљу Светог Јована Владимира са јединственом сакралном архиктетуром древне Сирије и Палестине.

И онда, чудесни Острог, као круна градње, као бедем и стожер. Тврде стијене још увијек памте бујицу метака и безброј покушаја да се непријатељ домогне манастира. Али сваки пут њихова војска се одбијала од падине стрмог Острога. Природа и душа овдје упијају благодатни ваздух, док Свети Василије својим благословом додирује срце.

(Икону је иконописла и аутор текста је Свјетлана Самарџија, самостални стручни сарадник за меморијализацију и културу памћења Града Источно Сарајево и докторанд историје Филозофског факултета у Београду)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: