Кодирање балканских политика

Пише: др Батрић Бабовић

Заштита политика Балкана и затвореност “отворених питања” ових дана показују своју пуну форму и право лице. Поставља се питање од чега заштита и затвореност и према чему се креће тај оперативни континуитет који се од раних деведесетих никада није прекинуо? Питам се да ли су кодирање или скрембловање наш усуд или смо најновијим дешавањима спаковани у неку нову потковицу геополитичке партије шаха? Није битно шта ја мислим и шта постављам себи као задатак за размишљање, кад терен сурово оповргава и потврђује (у исто вријеме) моја размишљања.

Вашингтонски трилинг је на дјелу показао како се америчким кључевима затварају све проблематичне балканске браве. Ко ће бити становник ћелије апсолутно је небитно, да ли ће се на основу направљеног компармана доћи до трајног мира и рјешења готово да се и не размишља, али је суштина да се преко малих система који су демократски нестабилни и неизграђени, нелустрирани и политичко- економски непрофилисани дође до добитне комбинације за спољну политику планетарног хегемона.

Ко пажљиво прочита текст споразума о економској нормализацији односа Србије и “Косова” може да види све могуће варијетете америчке спољне политике. Тај текст није ни стран, ни необичан спољашњем погледу на реалност, али ван снаге ставља Резолуцију 1244 и досадашње акте Бриселског споразума. Тамо се каже да обје стране преузимају обавезу за изградњу жељезничке и путне инфраструктуре између Београда и Приштине, повезивање истих са луком на Јадрану и Приштине са Мердарима и Нишом. Не помиње се име луке, нити земља у којој се налази, не знају се принципи даљег значаја Резолуције 1244 и Бриселског споразума. Обавезујућа је сарадња оба потписника на сарадњи са 69 држава које подстичу криминализацију хомосексуализма, да се та активност декриминализује. Један од потписника се обавезао да пресели амбасаду из Тел Авива у Јерусалим, отвори сједиште Привредне коморе и врати имовину која нема наследнике из доба холокауста. Други потписник се у документу који је потписан обавезује на међусобно признање са Израелом. Једна од страна је обавезана да неће лобирати да државе не признају независност свог супарника, а друга страна да неће тражити пријем у међународне организације. Рок за ове двије клаузуле је јединствен – година дана.

А шта ће бити након годину дана? Отворено питање. Свим економским операцијама између два потписника споразума руководе америчке економске агенције и банке, прави се “мини Шенген” и на територијама оба потписника функционишу амерички информациони системи и системи 5 Г, са “радном обавезом” да се непоуздани технолошки партнери избаце из конкурентске игре. Потписан је Споразум који је и билатералан и трилатералан. И невиђен у правној и државничкој пракси. Шта су предсједник Србије и премијер Косова (са фуснотом) потписали у Вашингтону не зна нико. Чак ни они сами. Могуће да не зна ни предсједник САД. Откуд Израел на релацији Србија – Косово (са фуснотом)? Да је је у Вашингтону ријешено све оно везано за америчку економију што је на европску турнеју послало државног секретара? Могу ли економија и отварање америчких развојних агенција, банака и корпорација ријешити косовско- метохијску и блискоисточну метафизику? Да ли је билатерала- трилатерала прекомпоновање блискоисточног односа између Арапа и Јевреја? Да ли су Србија и њен међународни протекторат жртвени пиони? Океан нејасноћа виси над главама потписника и странама потписаних докумената. Републиканци и демократе имају своје приче, “мини Шенген” судбину да заживи на билатерално- трилатералном курсу и компилацијама Охридског и Преспанског споразума који је покривен Тиранском платформом, Резолуција 1244 и Бриселски споразум да функционишу истовремено и пуноправно. Овај политички урнебес нас чини чардаком ни на небу ни на земљи.

Орвеловским језиком речено Американци причају своје приче и играју своје игре. Ако Србија и јужни међународни протекторат не изопште Хезболах стиче се утисак да пропада будућност свјетског мира. Долази се до закључка да моћни лобији раде свој посао, новембар чека републиканце и демократе, амерички бизнис и економија се ревитализују преко ауто пута “Мир” и “малог Шенгена”, а балкански политичари са ограниченим суверенитетом сва политичка јаја стављају у једну корпу, која може да буде са потенцијално танким дном. Скрембловање балканске политике је процес који има милион апликација.

Ко хоће да живи срећно нека одабере ону која му највише одговара. А након годину дана знаћемо да ли је споразум јабука среће или јабука раздора!

Извор: Митрополија

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: