Којим путем до уговора Српске православне цркве и Владе Црне Горе

Пише: Никола Милованчев

Као члан Правног савјета ИН4С дужан сам да укажем на један случај рјешавања положаја Српске православне цркве (СПЦ) на подручју бивше Југославије, који се може поредити са ситуацијом у Црној Гори. Ријеч је о Уговору који је непознат нашој широј јавности а који су 20. децембра 2002. потписали тадашњи предсједник владе Републике Хрватске (РХ) Ивица Рачан и блаженопочивши митрополит загребачко-љубљански г. Јован Павловић, који је заступао пет епархија СПЦ које у потпуности или већински у свом раду обухваају подручје Републике Хрватске.

Одлуку за заступање интереса СПЦ на подручју РХ и потпис Уговора, митрополит Јован је добио одлуком Светог архијерејског синода СПЦ од 2. децембра 2002.

Шта је значајно у Уговору РХ и СПЦ у Хрватској? Ево неколико важних тачака тог уговора:

СПЦ је имала правни субјективитет и прије ступања на снагу новог хрватског Закона о правном положају вјерских заједница 2002. г. (члан 2. Уговора).
Дакле: никакво ново регистровање није потребно за СПЦ која је у Хрватској дјеловала и вјековима прије тога!

Република Хрватска јасно признаје да је сједиште СПЦ у Србији (Београду) и да има своје епархије на подручју РХ. Јасно је да ни црногорска власт не може да диктира одредбе у погледу сједишта СПЦ односно њеног додатног (поновног) регистровања у Црној Гори (25. члан закона, у вези са 61. чланом закона).

Укидање и мијењање (граница) епархија СПЦ је у надлежности СПЦ а не хрватске државе (члан 3. Уговора Владе РХ и СПЦ)! Сасвим нормално: формално, црква и држава су у РХ одвојене једна од друге (барем у погледу СПЦ).

Вјерски брак склопљен пред свештеником СПЦ има статус грађанског брака у Републици Хрватској (8. члан уговора).

Православне школе са правом јавности (нпр. Православна гимназија „Катарина Кантакузина Бранковић“ у Загребу) имају право на финансирање од стране државе, у складу са законима РХ) – чл. 15. уговора.

РХ је вратила у власништво српској православној цркви све матичне књиге и архивску грађу одузету послије 1945. (чл. 16. уговора).

За душебрижништво православних припадника војске и полиције, лица у затворима, болницама и социјалним установама, РХ издваја мјесечно десет бруто основа плата јавних и државних службеника (чланови 17. и 22. уговора).

За сваку постојећу парохију СПЦ изнад 1.500 вјерника у граду и изнад 500 вјерника на селу, држава издваја мјесечно двије бруто плате јавних и државних службеника (чл. 23 уговора).

Овај уговор су склопили 2002. тадашњи предсједник хрватске владе и митрополит Јован – хвала нашем почившему митрополиту за то! Уз овај коментар прилажем и факсимил уговора који је августа 2006. објављен у Загребу, у „Гласу светих равноапостола Ћирила и Методија“ (тако се звао службени орган Митрополије загребачко-љубљанске) бр. 134-135, у службеном дијелу, стр. 61-68; у „Народним новинама“ Републике Хрватске је тај уговор био објављен већ раније, у броју 196 за 2003. г.

То је оно што би се могло назвати „европским стандардима“ и што је било потписано у вријеме хрватског приступања Европској унији. Када су у питању Србија и Црна Гора, стандарди су другачији. А мишљење тзв. Венецијанске комисије? Штета губити вријеме на коментар. Шта њени чланови знају о историји СПЦ: о Светом Сави, првим епископијама СПЦ, историјском битисању Пећке патријаршије (сада СПЦ) на просторима данашње Републике Црне Горе? Aкo нe вјерују српским документима, јесу ли читали ватиканске документе које је 80-их година прошлог вијека објавио др. Марко Јачов? Знају ли нпр. да 1702. которски бискуп Марин Драго назива цетињског владику „Vеscоvо Sеrviano di Cetigne« итд. Јесу ли уопште чули за Паштровиће, знају ли гдје они живе, и да су Паштровићи законик цара Душана употребљавали још вијековима касније? Не треба имати илузија: и кад би знали, та карикатура тзв. „стручних експерата“ (који мало знају о ономе чим се баве у Црној Гори) се не би обазирала. Они спроводе одређену политику, за шта су добро финансијски стимулисани: њих истина не интересује јер су плаћени да спроведу „пацификацију“ српског народа, цркве и државе (држава).

У Црној Гори се ни фашистичко-нацистички окупатор није дрзнуо да 1941-1945. оспорава имовину СПЦ и да ју „преиспитује“. Зар да садашња црногорска влада буде гора од њих? Наравно да неће. Донесени закон о „слободи вјероисповјести“ (пишем под наводницима, јер је сам назив поспрдан када се успоређује са садржајем законског текста) је неодржив и повући га, ако не ова, а оно сљедећа влада. Затим ће бити склопљен уговор између СПЦ и Владе Црне Горе – на принцима сличним онима који су потписали влада Републике Хрватске и СПЦ 2002. године.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: