Колико Аустрија има нобеловаца?

Када је пре неколико дана објављено да је један од добитника Нобелове награде за хемију амерички хемичар Мартин Карплус који је рођен у Бечу, отворила се још једна у низу прича о Јеврејима избеглицама који нису били добри за Аустрију, али јесу за свет. Јавност у Бечу поставља питање колико је Аустријанца добило ово престижно признање – четири, 17 или чак 30?

Сваке јесени Аустрија са нелагодом очекује вести из Стокхолма – хоће ли још неки потомак оних који нису били довољно добри за Аустрију, али јесу за свет, добити Нобелову награду и тиме натерати своју бившу домовину да црвени и води дијалоге са властитом савести?

Када је тако пре неколико дана у Стокхолму објављено да је амерички хемичар Мартин Карплус (рођен 1930. године у Бечу) добитник овогодишње Нобелове награде за достигнућа у хемији, јавност у Аустрији је била подељена између нагона да се стиди и жеље да се радује.

Судбина Карплусове породице је наиме само још једна у низу јеврејских избегличких прича из друге половине тридесетих година прошлог века.

Да ли га то што је рођен у Аустрији чини Аустријанцем, пита се аустријска штампа ових дана. Да ли је он наш, иако га је неко 1938. у „наше“ име избацио из Аустрије?

Да ли ми смемо да га назовемо „нашим“ због свега оног што се овде догађало између 1938. и 1945. године, у земљи која је тада проминентно наступала на европској историјској сцени под именом „Остмарк“?

На крају је превагнуо незванични јавни консензус да се због Карплусове славе и треба и мора радовати, али искључиво у мазохистичко историјском контексту, оном у ком се Аустријанци традиционално суочавају са грижом савести, погрешним одлукама и, како сам Карплус изјављује у првим интервјуима бечким медијима, тврдокорним антисемитизмом.

Математичка или политичка рачуница?

Колико је Аустријанаца уопште добило Нобелову награду од када је та институција први пут успостављена 1901. године: четири, 17, или чак 30? Колико њих су Јевреји – девет или само три?

Та рачуница нема ништа са математиком, али има све са политиком, и то оном тврдокорном, идеолошком, која се неупокојена вуче кроз векове.

Сам Комитет за доделу Нобелове награде је допринео тој математичкој конфузији, тиме што националну припадност добитника рачуна према националности по рођењу.

Гледано на тај начин, Аустрија као наследник аустроугарске традиције има 30 нобеловаца, укључујући чак и такве случајеве као што су Берта фон Сутнер (рођена 1843. у Прагу, Нобел за мир 1905), или хемичаре Фрица Прегла (рођен 1869. у Љубљани, Нобел 1923.), Владимира Прелога (рођен 1906. у Сарајеву, Нобел 1975.) и Леополда Ружичку (рођен 1887. у Вуковару, Нобел 1939).

То би била теза за коју се овде зна да нема превише основа, али из бечке визуре добро звучи и штампа ће је повремено споменути, некад у ауто-саркастичном, некад у империјалном тону.

Код броја 17 ситуација се додатно компликује, јер од тога су само четворица добитника – један за хемију (Виктор Хеш 1936), остали за медицину (Роберт Баран 1914, Јулиус Вагнер Јаурег 1927, Конрад Лоренц 1973) – заиста и радили на аустријским универзитетима када су добили Нобела за заслуге за човечанство.

Остатак, њих тринаест, у време када су добијали то одличје радили су расути по свету, некад директно прогнани, некад само са забраном да се врате, док једног дана и сами не би донели одлуку да се неће вратити.

Бег из Аустрије

Зашто и како су они напуштали Аустрију може се објаснити јеврејским пореклом, али не увек и не увек директно.

Неки су били Јевреји, као Валтер Кон (хемија 1998), Ерик Кандел (медицина 2000) или најновији добитник Нобела за хемију Карплус. Као деца су са родитељима бежали из Аустрије 1938. спасавајући главу, Кон чак сам, као сироче, будући да су му родитељи већ били убијени у различитим концентрационим логорима.

Али, како рачунати оне који су већ генерацијама пре тога из јудаизма прешли у католичанство, а да им то 1938. ни најмање није помогло? Волфганг Паули (физика 1945), Макс Перуц (хемија 1962), Карл Ландштајнер (медицина 1930) били су већ у другој генерацији хришћани када су у јавности стигматизовани као „четврт“ или „три-четврт“ Јевреји.

Сва тројица су у време аншлуса већ били у иностранству (Америка, Швајцарска), па тако нису у категорији „прогнани“ већ само у категорији „забрањен повратак“ (до 1945. наравно).

Само кратко о томе чиме су то они задужили човечанство и зарадили Нобела – Паули је оснивач ЦЕРН-а, Перуц је откључао структуру хемоглобулина, Ландштајнер је открио крвне групе и до данас спасио милионе људи од смрти на операционом столу.

Каква је социјална средина био Беч?

Ту није крај етничким категоријама аустријских избеглих нобеловаца. Неки су по пореклу били чисти Аријевци, али нису могли да поднесу нацисте, директно су се супротставили режиму и на крају, погађате, такође бежали да спасу живу главу, као физичари Ервин Шредингер (Нобел 1938) и Виктор Хеш (1936).

Али, није се читава научна заједница Беча, града који се тридесетих година празнио од својих најпаметнијих глава, формирала у отпору према националсоцијализму. Неки су се, напротив, драге воље прикључивали покрету.

Ту посебно „блистају“ примери Ричарда Куна (хемија 1938) и већ споменутог медицинара-зоолога Конрада Лоренца. И један и други били су активни чланови Хитлерове Националсоцијалистичке радничке партије, и један и други су радили на научним пројектима који су потенцијално, према потребама политике, вукли на страну зла.

Кун је 1944. дошао до формуле нервног отрова сомана, најотровнијег од бојних отрова који су изашли из лабораторија нацистичке Немачке (соман-сарин-табун), док је Лоренц до смрти 1989. заступао тезе у већ опасним нијансама социјал-дарвинизма.

Због тога свако отварање приче о аустријским и „аустријским“ Нобеловцима отвара врата која нас преко прошлости опет враћају у садашњост. Каква је социјална средина био Беч у непосредним годинама пре доласка нациста, на који начин се тада променио, и како те промене дочекују у његовом културном, научном, друштвеном и политичком наступу данас?

Научна, али не и политичка метропола

Једно је сигурно, до доласка нациста 1938. године, Беч је био европска политичка периферија, али зато у академском свету науке апсолутна светска метропола. Добар део достигнућа бечке научне заједнице носили су бечки Јевреји.

У годинама између краја Првог светског рата и аншлуса у Бечу је живело 200.000 Јевреја (11 одсто градског становништва), који су били натпросечно заступљени у неким професијама (некад зато што су им друге биле недоступне, некад зато што су више него други улагали у образовање своје деце) – 85 одсто свих адвоката, 52 одсто свих доктора, 75 одсто свих банкара били су Јевреји.

Више од половине свих професора на Филозофском факултету били су јеврејског порекла, по трећина на физици и математици, половина на хемији – сви су они 1938. године разјурени, презрени или убијени.

Када се погледају размере интелектуалне, научне, уметничке и економске ураслости јеврејског становништва у градско ткиво тадашњег Беча, јасно је каквим је брутално ефикасним методама тај град потпуно променио своје друштвено биће.

Споре промене на универзитетима

Истина, нацисти су пре 70 година изгубили рат, али су поколењима оставили „аријеризоване“ факултете, који се и даље, сада аутоматски, репродукују по истим мустрама – то је теза коју ових дана развија Кристијан Флек, професор на Факултету за социологију у Грацу, критикујући данашњу спорост и недораслост аустријске научне сцене светским стандардима.

Универзитети се мењају спорије него друштво, каже Флек. „Нацисти су очистили универзитете и тамо наместили своје људе – ти су људи онда моделирали нову генерацију по себи, а та генерација опет следећу. Ако узмемо да је једна академска професионална биографија у просеку траје 30 година, аустријски факултети су сада у рукама унука те дедовске генерације првих професора-аријеваца“, објашњава Флек.

Са своје стране, Карплус није нарочито спреман да Аустријанцима помогне у истеривању духова прошлости.

У једном интервјуу Карплус прича како је у Бечу недавно тражио улицу названу по свом деди Јохану Карплусу, чувеном психологу, па је једну пролазницу упитао за помоћ.

„Не разумем зашто би се нека улица у кварту уопште звала по неком тамо Јевреју“, одговорила је пролазница и наставила као да се ништа није догодило.

„У Аустрији нажалост и даље влада антисемитизам, ништа се није променило“, закључује Карплус, који поред америчког поседује и аустријско држављанство.

Вероватноћа да за улицу деде Карплуса пита неку случајну пролазницу јеврејског порекла била је мала. у Бечу данас живи нешто мање од 7.000 Јевреја или 0,5 одсто становништва.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: