Колико још можемо по старом систему школовати „дигиталну“ децу

Маме и тате данашњих основаца школу су у своје време доживљавале као јело које не морају да воле, али морају да га једу. Без сувишних питања и притужби. Исти ти родитељи данас кажу да су њихови клинци предметима и непотребним информацијама. Да ли су нам деца лења или је школовање „дигиталних“ генерација по старом систему – неодрживо?

Школа је, према речима педагога и професора Високе струковне школе за васпитаче у Вршцу, др Горана Вилотијевића, један окоштао систем који се веома споро мења. Васпитна улога школе је нестала, а програми су, како каже, углавном застарели.

„Примера ради данашњој деци „Поп Ћира и поп Спира“ није близак, за разлику од, рецимо, „Девојке са поморанџама“, једне поучне књиге о животу и родитељској љубави коју је један од мојих синова прочитао у даху. Имамо уџбенике из информатике који док се одштампају – већ су застарели. Како ћемо да учимо ту децу ако им не дамо нешто што им је корисно и њима блиско“, пита проф. др Горан Вилотијевић, некадашњи директор ОШ „Бановић Страхиња“ у Београду.

„Дигитални“ клинци

Треба имати на уму, додаје професор, да су данашња деца дивна, али другачија и од њих не можемо очекивати да се понашају као ми када смо ишли у школу. Са њима, појашњава, треба радити на унутрашњој и спољашњој и мотивацији и развијању критичког мишљења прилагођавањем програма, применом нових метода и флексибилношћу наставника.

„Наша деца расту у потпуно другом окружењу. Ми смо „аналогни“ родитељи „дигиталне“ деце код које је све одмах и сада, све им је надохват руке. Њихова комуникација је преко друштвених мрежа, њихова перцепција времена је потпуно другачија у односу на то како смо ми расли. Њихов однос према информацијама је другачији јер сваку могу да добију у истом тренутку. Дакле, треба наћи начин да им се приђе – пројектном наставом, избацивањем непотребних ствари из градива, тимским радом, да уче истраживањем, по групама где ће учити једни од других“, каже Горан Вилотијевић.

Тако ћемо, уверен је гост подкаста „Породично… са Сандром Черин“, код деце развијати и емпатију:

„Проблем је што емпатија нестаје у друштву, људи су све отуђенији. А емпатија се развија у комуникацији, у дружењу, у стављању у „туђе ципеле“. А како ћемо то преко интернета да урадимо? Никако“.

Слично размишља и професор развојне психологије и психологије образовања на Филозофском факултету у Београду, др Јелена Врањешевић. Како каже, ако упоредимо актуелни школски систем и онај од пре више деценија, стиче се утисак да није толико проблем у броју предмета колико у начину на који су они осмишљени и структурисани.

„Многи од тих предмета трају целу основну и средњу школу и дете има довољно времена да овлада битним концептима и не морамо да га „товаримо“ разним информацијама које оно нити може да разуме, нити да задржи, нити су му корисне. Дакле, када би креатори тих предмета мало размислили о томе зашто је тај предмет важан првом, четвртом, петом или осмом разреду, који су то основни појмови које дете треба да разуме, а који су неки додатни за оне који би волели да се о томе више обавесте. Да се размисли о томе како се сада из једног разреда прелази у други, како се разумевање тих појмова усложњава и како се повезује са свакодневицом, односно колико је то њихово знање примењиво у реалном животу“, указује професорка.

Грашак се не воли, он се једе

Она као пример наводи да деца из географије морају напамет да науче све граничне прелазе.

„Ако већ морају да их уче напамет, хајде да видимо зашто би то деци једног дана било корисно. Па нека истраже, нека погледају камере на прелазима и установе где се, на пример, најдуже чека. Да кад једног дана крену у Грчку или Мађарску знају који ће гранични прелаз искористити и зашто ће изабрати један, а не други или трећи. Некако да се то повеже са нечим што ће њима бити употребљиво. Ми тога немамо и деца се данас питају чему све то и зашто ја све ово учим“, објашњава Јелена Врањешевић.

Како додаје, генерације родитеља које данас одгајају основце себи таква питања нису постављали.

„Зашто се ми тада нисмо питали? То је реченицом која гласи – грашак се не воли, он се једе – својевремено објаснила чувена Деса, жена која је чувала једну моју другарицу. Ми смо имали тај доживљај школе – у школу се иде, а родитељи раде. И ту није било поговора. Некад нам је било досадно, нисмо увек волели да радимо домаће задатке, али смо генерално волели школу јер смо се тамо дивно дружили и образовање је имало смисла. Клима у друштву је била таква да се образовање вредновало и као деца смо очигледно то „покупили“ и ишли смо у школу јер смо знали да је то једина опција ако желимо нешто да постигнемо у животу, да сутра радимо оно што волимо и будемо задовољни“, наводи гошћа подкаста.

Међутим сада је, каже, образовање изгубило смисао.

„Школа се види као место где се губи време. Деца губе време, наставници долазе и губе време, родитељи не виде смисао школе и то је место сусрета људи који заправо не знају зашто су ту“, оцењује др Врањешевић.
Према њеним речима, наставници би требало да имају методике које им помажу да деци пренесу знање, и да пронађу најбољи начин комуникације и канал којим ће то да пренесу.

„Са друге стране, они имају и аутономију које често нису свесни – 30 посто могућности да мењају програм, да убацују нове садржаје. Они тога нису свесни, ми их школујемо тако да они не буду аутономни практичари, већ да извршавају налоге министарства, нас – стручне службе психолога и педагога, оних који креирају реформе и тако даље, а они су само имплементатори. А заправо би требало да буду аутономни практичари, та њихова учионица је њихова професија и њихов живот и ту могу да раде шта год хоће и шта год процене да је у најбољем интересу деце“, категорична је Јелена Врањешевић.

Каквог човека желимо да направимо

Чини се да основни циљ школе данас није да се деца образују и васпитавају, него да се испуне планови и програми, каже Горан Вилотијевић.

„Јуре се ти планови, наставници трче за градивом, деца јуре за наставницима и ту долази до проблема где деца не науче многе ствари. Сваки предмет може да постане интересантан ако применимо одговарајуће методе и ако успемо да „уђемо“ у главу детета, средњошколца, студента, да видимо шта њих интересује, шта их покреће. Дакле, уместо да циљ школовања буде програм, зашто не погледамо где се налазимо сада и шта желимо да постигнемо, каквог човека желимо да направимо од тог детета које полази у школу?“, пита професор.

Да ли нам је циљ, додаје, дуално образовање, или нам је циљ да имамо стручњака, или да имамо срећног човека.

„Е сада, ту треба пронаћи неку меру, нешто између где ће бити све садржано – да то буде неко ко ће бити способан да ради, а ко ће опет бити задовољан собом као особом и изграђен као људско биће“, закључује проф. др Горан Вилотијевић.

Извор: Спутњик

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: