Колико времена треба за атомски обрачун?

Недавна  изјава Хилари Клинтон да је Пентагону потребно четири минута да од председника стигне сигнал „црвеног дугмета“ да се ракетним јединицама изда команда за напад изазвала је велику пажњу светске јавности, али и брз одговор из Москве.

Сарадници Хилари Клинтон су одмах почели да је бране тврдећи како она није одала никакву тајну јер се зна одраније колико је Американцима потребно времена за ракетни напад.

На то су реаговали и у Москви, расправљајући да ли је то много или мало времена. У једноме се у главном граду Русије сви слажу: евентуални амерички глобални ракетни удар аутоматски би изазвао руски муњевити одговор, а већи део света би се претворио у велику радиоактивну пепељару.

Како изгледа америчка процедура да се крене у апокалиптични ракетни напад? Радарске станице за упозоравање од атомског напада прву информацију шаљу Министарству одбране које преко „коферчића“ о томе информише председника државе ма где се он налазио. Он може да одабере један од три предлога. Први је да се следи „опасни објект“, и ако се потврди да је у питању агресорска ракета, издаје се команда за обарање.

Друга америчка варијанта одговора је да се лансира једна „крилата“ ракета са атомском главом.

Трећа варијанта је масовни одговор интерконтиненталних балистичких ракета. Да неко не превари ракеташе пре испаљивања ракета, председник је у обавези да се идентификује помоћу „златног кода“.

У Русији такође постоји сигурносни систем. Атомски коферчићи налазе се код председника државе, министра одбране и начелника Генералштаба.

Официри задужени за атомски коферчић носе уређај за успостављање брзе везе („агат“), као и шифру за давање команде за аутоматски рактни напад („чегет“). Тај систем је направљен под руководством академика Владимира Семенихина. Команда за старт ракета може се дати уколико људи који имају коферчић оцене да постоји стварна опасност од непријатеља.

Председничко „атомско дугме“ су први почели да користе Американци, и то председник Ајзенхауер. Затим је председник Џон Кенеди тражио да се усаврши систем давања команди за ракетни напад јер се плашио да неко од ратоборних генерала може то да учини уместо њега. Било је то у време кубанске кризе. После тога је и направљен атомски коферчић помоћу кога је Кенеди могао да изда команду за атомски напад не само из радног кабинета, него и спаваће собе.

У СССР-у су први експериментални атомски коферчић добили начелник Генералштаба Николај Огарков 1983. и министар одбране Дмитриј Устинов. Годину касније га је добио Константин Черњенко, тадашњи генерални секретар ЦК КПСС, који је заменио Леонида Брежњева. Њега су 1984. почели да прате официри са атомским коферчићем. Све до Горбачова официри који носе шифру и уређај за брзу везу били су у сивомаслинастим униформама. Наводно је супруга Горбачова инсистирала на томе да официри који носе коферчиће буду у тамноплавим морнаричким униформама, као и Американци.

У историји је забележена примопредаја атомског коферчића 25. децембра 1991, када је у 19 сати и 38 минута председник СССР-а Михаил Горбачов предао коферчић и друге председничке пуномоћи Борису Јељцину, председнику Русије. Над Кремљом се завијорила застава Русије и скинута је совјетска са српом и чекићем.

Пет година касније, када је Јељцин имао операцију на срцу, атомски коферчић је привремено дат премијеру Виктору Черномирдину.

Јељцинсе дефинитивно растао од атомског коферчића 31. децембра 1999, када је преко ТВ обавестио грађане Русије да је именовао за вршиоца дужности председника тадашњег премијера Владимира Путина. Кад је Дмитриј Медведев постао председник Русије, 7. маја 2008, дан после инаугурације предао му је коферчић Владимир Путин. После четири године Медведев га је вратио Путину, који је опет постао председник Русије.

Како код Руса функционише систем доношења одлуке да се нареди ракетни напад?

Као и код Американаца, прво се појави сигнал система за рано упозоравање о ракетном нападу. Њега обавезно мора да провери дежурни генерал који се налази у командном пункту у Солнечногорску. Команда се предаје шифром. Седамдесетих година прошлог века руководство СССР-а је команду о атомском нападу могло да да само са командног пункта ракетних јединица. Али пошто је америчким балистичким ракетама „першинг-2“ требало свега седам минута лета да из западне Европе стигну на територију СССР-а, и у Москви су одлучили да направе своје атомске коферчиће.

Досад је била само једном велика узбуна – 25. јануара 1995, када је са норвешког острва била лансирана највећа метеоролошка ракета „блек брант 12“. На радарима су њену путању лета руски дежурни видели као трајекторију америчке интерконтиненталне ракете „трајдент“ која је лансирана са подморнице. Информација коју су Норвежани послали преко руског Министарства спољних послова негде се „загубила“ и није стигла до дежурног генерала, па је Борис Јељцин први пут морао да се консултује са својим војним саветницима. Срећом, на време се установило да се ради о метеоролошкој ракети.

У Америчком атомском коферчићу се налази и детаљна инструкција од тридесет страница у којој се објашњава председнику како и када може да изда сигнал за атомски напад.Говорило се да је после терористичког напада у Њујорку 11. септембра 2001. Џорџ Буш отворио „коферчић“ и читао инструкцију.

Руси су предвидели и резервни одговор. У случају да затаји систем команди „чегет“, и без учешћа руских руководилаца прорадиће систем „периметар“, којег су на Западу назвали „мртва рука“.

Према неким проценама, од размене „атомских букета“ погинуло би око 700 милиона људи, а на Земљи би настао пакао.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: