Колонија Монтенегро

Да ће Црна Гора агресивном „суверенистичком“ политиком завршити као колонија, једни су знали унапријед, други ће сазнати кад буде касно. Дијаболичност (ђаволикост) те политичке стратегије је у томе што су то знали и они који су директно изводили ту политику на терену, а покривали се причом о „обнови десетовјековне државности Црне Горе“. Тако је морала бити упакована крупна лаж, да нико од ујармљених у ту причу, не би посумњао у њено достојанство.

Сад би то требало да је јасно и онима којима тако нешто није падало на памет. Одлазак незамјенљивог предсједника црногорске владе М. Ђукановића код потпредсједника САД Џ. Бајдена симболичко је приношење главе Црне Горе, на тањиру, онима који су у последњих 15 година огњем и мачем „уредили“ толико држава и народа по свијету. „Трагови нечовјештва“ њиховог остали су на нашој земљи у праху осиромашеног уранијума и незапамћеним терором над српским народом, у чему Црна Гора није мимоиђена.

Јасно је и то да Црној Гори, посјетом Ђукановића Вашингтону, није најављен „позив у НАТО алијансу“, него је најављен улазак те алијансе у Црну Гору а „пријатељски разговори“ су само маска демонског плана. Јасно је, дакле, да се глобална политичка орјентација Црне Горе обликује у Вашингтону, а не негдје у Подгорици, или Буљарици, Косијерима, Доњем Крају, Кличеву, Марковини, или Растоцима… Ако ћемо суптилно, аналитички и одговорно да размишљамо о актуелној црногорској политици, доћи ћемо до сазпања, да већу тежину има то шта се данас политички мисли у Тузима и Улцињу, или Плаву и Гусињу, него у Подгорици или на Цетињу, и да се ситуација развија тако, да ће прије и Подгорица и Цетиње мислити како се мисли у Тузима, него што ће Тузи мислити како се мисли у Подгорици или на Цетињу.

За такав обрт у разумијевању политике и значаја Црне Горе, требало је прво припремити грађанство (црногорски пук) за брзо преорганизовање мозга, а то значи да оно што је у менталном регистру било периферно и безначајано, може преко ноћи да заузме мјесто оног главног и стратешког. А оно што су у свијести држали за важно и непомично, може преко ноћи да постане сасвим безначајано и непостојеће, као и њихов утварни живот. Колонијални статус неког народића, подразумијева такве, хоризонталне и вертикалне рокаде у памети, које се у транзиционом рјечнику могу називати: ‘’флексибилност, адаптибилност, социјализација, толеранција, уважавање другог, уважавање реалности”… Сваки црногорски лојални грађанин треба да научи да носи тако изрокану главу, да више нема ниочем никакву јасну предетаву, да нема осјећање никаквог значења и да његово име сјутра може бити промијењено, ако то неком затреба.

Јер, колонијална политика која се у Ваншингтону креира, а спроводи у Црној Гори, прво има за циљ уништавање историјског смисла Црне Горе. Тако, Црна Гора по наређењу треба да призна албанску државу на Косову, које је у њеном темељу; треба да покаже на дјелу да се солидарише са санкцијама Русији, уведеним од стране Америке, а реално историјски гледано, Црне Горе без Русије не би било!

Прије тога, на унутрашњем плану требало је по наређењу раздијелити државотворни народ на Србе и Црногорце и супротставити их међусобно као двије нације, двије културе, двије историје, два језика, два свијета. Потом је требало промовисати државотворне народе, све националне мањине, кроз чију подршку је створена нова „суверена Црна Гора“, а која је тиме изгубила своје историјско језгро, и постала земља без историјског достојанства, готова већ да неко њоме управља са стране.

Ђукановића у Вашингтону најприје прима сенатор Џон Мекејн, милитантни лобиста за албанско Косово, један од режисера оранж револуције у Украјини, која је требало да утре пут уласку НАТО пакта у ту земљу.

О свом овом јаду пластично говори Ђукановићав наступ на ТВ „Глас Америке“, гдје на питање о подршци НАТО-у у Црној Гори каже овако: „За последњих мјесец дана успјешне кампање, подршка НАТО интеграцијама порасла је са 32 на 46 одсто…“ Не зна да такава изјава прво компромитује његово достојанетво! Ако се у његовом народу за мјесец дана тако драстично мијења јавно мњење о важним питањима, онда је тај пук сасвим изгубио стабилност и цијену, захваљујући власти која га понижава до смрти! Таква промјена мњења може само бити последица бесомучне кампање, притиска и страха. Са друге стране, ако је то неистина у функцији мрачне кампање за НАТО, онда премијер има проблеме са собом. У оба случаја, премијер се очито поноси оним због чека би се паметан човјек стидио.

Аутор је књижевник

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: