Колумна Бране Цветковића који је ишао са војском на Крф: Грчка деца су певала „Тамо далеко“

Брана Цветковић (1885–1944) био је један од најпознатијих сатиричара из прве деценије двадесетог вијека. Истицао се и као глумац, редитељ, позоришни управник, комичар и драмски писац. Радио је као глумац у Народном позоришту у Београду, гдје је оставио неизбрисив траг. Познат је по својим новинарским публикацијама које је објављивао за лист „Политика“, али и друге читане медије тога времена. Велики патриота, поборник монархије, имао је ставове непопуларне и за своје вријеме, а поготово за комунистичко доба које је потом услиједило. Цветковићеви радови бивају гурнути у запећак доласком комуниста, којима није одговарао његов критички осврт на идеје братства и јединства, а он је своју оштру критику о савезу јужних Словена износио још пред заснивање Краљевине СХС.

Цветковић је познат и по томе што је заједно са српском војском, за вријеме Великог рата, прешао преко Албаније до Крфа. Тамо је он писао колумне о свакодневном животу српских војника. Он не говори о ономе што сви већ знамо, већ кроз топлу причу и хумор, приказује како је изгледао живот у туђини. Један од његових текстова, под називом „Тамо далеко“, који је Цветковић објавио по доласку у Србију, објављујемо у цјелости.

Тамо далеко

Последњег дана месеца децембра 1915. године, Французи су окупирали Крф за српску војску. Петнаест дана доцније почело je искрцавање српских трупа и завршило се око половине фебруара.
Поред свих крфских специјалитета, доброг вина, риба, смокава, маслинки, изгледа да су највише продавани крфски штапови. То су обични штапови, са повијеном дршком која представља коњску главу. Робијашка израда. Крф има велики казамат и велику лудницу. У казамат се улази „по заслузи“, а у лудницу по протекцији, јер ту се доживотно седи, ништа се не ради, а храна и одело следује.

Крфски штапови продавани су раније врло мало, али сад су навалили сви Срби на ту „успомену“. Сваки Србин купио је такав штап. Купио сам и ja. Да ли нам je изгледало да смо дотерали до просјачког штапа или нам је баш био потребан за поштаплавање, то не знам, али смо сви куповали те штапове са коњском главом и натписом „Керкира“. Можда смо рачунали да нам ускоро опет предстоји пут… далеки пут?  „Тамо, далеко…“ Да. То је свакако било и због те песме. Свуда чујемо њу. Војници у винарницама, у логорима, свуд певају:
„Тамо, далеко од мора, тамо je Србија!“ Грчка деца изучила су ту песму и кроз све улице дрече: „Тамо далеко од мора, тамо jе Србија!” И
онај просјак, што свира на виолини, и он је изучио ту арију. Поред две-три грчке игре, одсвира и „Тамо, далеко.“

„Тамо, далеко!” Да, тамо нам je све остало. Тамо далеко je све оно што смо стекли, што смо имали, што смо волели. Изгубљени рај.
И обузме нас нека туга; очи засузе. Не плачемо, али сузе потеку саме, јер кад би плакали, имало би да се плаче дуго и дуго! Али ми смо певали. Певали смо у одступању. Гладни, промрзли, изнурени, једва мичемо кроз завејане кршеве, ал’ се чује песма: „Аустријо, нека, нека… Тебе горка судба чека!“ Певали смо и на броду, на морској пучини: „Плови, лађо, у кој’ оћеш крај!” Певали смо и у логору и свуд. Као да је свуда на тешком путу пратила славу нашег белог, прогнаног орла. Од мањерке, од металне чутурице градили су водници гусле, гудили и певали.
,,Какав je ово народ!?“, чуде се Грци, ,,Изгубио земльу, изгинуо, намучио се и пева!“
Грци нису знали онај Змајев стих: „А што Србин jош се држи крај свих зала – песма га je очувала…“

У половини марта 1916. године, већ су одлазиле наше трупе с Крфа на фронт, а 12. августа већ се Срби боре с Бугарима на Ветернику!
Боре се, јер „Тамо, далеко… тамо je Србија!“
Тамо, далеко, отишли су борци, а на Крфу остали „депони“. Депо нераспоређених официра, новчани депо, неборачки депо… Мали логори, дивизијске обласне команде, реконвалесцентна одељења, раднички батаљон, последња одбрана стараца…
И опет се чуде песма и шала. Jедан из те и те пуковске окружне команде, упућује рапорт своме команданту да му одобри да „како сваке, тако и ове године прослави своју славу трећи дан Духова“ и да му командант одреди место где може славити.

„У противном, славићу своју славу у кругу свога шатора и сваку одговорност скидам са себе, ако ми се слава припише у грех лумпераја!“
И славиле се славе. Певало се, пило и јело. Грци су долазили на српске славе, и научили да jеду. Иначе Грци врло мало једу.
Две-три маслинке, комадић сира и салату. То je исувише за једног Грка! А сад – једу изистински! И на свакој слави ори се песма: „Тамо, далеко“. А тамо далеко, на Ветернику грме топови, бије се крвав бој.
,,Толико ратовасмо и гинусмо и опет јуримо у борбу“,  чуди се један у гастуријскоме логору.
,,Е, па такви смо. И кад смо деца били, нисмо играли танго, тенис и фудбал, него хајдука и борбе с каменицама! Таква смо ти ми нација!“, одговори неко. Насмејаше се сви, па се затим понова захори: „Тамо, далеко…“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: