Колумна из Земуна

Пише: Душан Дојчиновић 

И опет ће неком засметати што се вољени предсједник обратио из Земуна, стојећи на сунцу, док су новинари били у хладовини, и стајао је тако постојано говорећи, пола сата, а можда и више, о плановима за будућност Србије, који ће опет дочекати оштар и зао језик, и олајавања.

Неукусно је поштовану премијерку поредити с именицама пр. фикус, привезак и слично.

Драги господине Ћирјаковићу, не смета Вам да Вам се обратим са Ћирко, али то би звучало као „Бела лађа“, комедија, а Ви нисте Шојић, а нисам ни ја.

Времена су чудна и сурова, и просто, као да Вас брига, шта ће вољени председник оставити за Србију, јер онај који живи у богатству, и раскоши, не зна за муку оног кој се мучи и гладује.

Болестан болесном верује, али сит гладноме не.

Брига Вас просто и за безбедност Србије, и то што, кад оде треће доба, питам се ко ће исплатити дажбине за порез, струју, воду, бег – док си млад јер после је немогуће.

Младост ће истрошити своју снагу и ресурсе у погонима који су дошли у Србију захваљујући вољеном председнику.

За боље и нисмо рекли би сте господине Ћирковићу.

Па кад су погоне опустошили директори, и њима блиски пре пада Милошевићевог режима, а после пето-окотобарских промена ништа се није променило.

Опустошили су „жути српску привреду и лошим приватизацијама, и пљачком и малверзацијама, и 15 година, живот су нам отели, док су се кафе напили“.

Е то већ звучи симболично, зар не!?

Гледајући филм о гостовању Словеначке групе Лајбах, у оној комунистичкој Кореји, и сами зачуђени, другом планетом, у смислу реда, и дисциплине – на шта је вољени председник безброј пута позивао српски народ – тешко ће се научити дисциплини.

Рачун је требао док је трајала наградна игра. Више нико не мари, и не узима, а знам да тај исечак папира, у минималном износу, значи да неко од трговаца брка у џеп, мом болесном родитељу пензионеру.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: