Комадић крува

Стара Градишка – логор. Одвајање дјеце од мајки, 10. јуни 1942. године..

Имате једно дијете

Неко двоје.

Можда их имате троје.

Можда немате својих.

Тетка сте неком …

Стриц сте неком, ујак

Можда их имате четверо…

Баш као што их је моја баба ДРАГИЦА (рођена Хајдин), стара 30 година имала на тај дан…

ДАНИЦУ (11), МИХАИЛА (9), МИЛОША (7) и МИЛКУ (2).

Привили су јој се уз скуте.

Најмлађа јој Милка у рукама.

За Даницу ћаћа каже да је била штркљава цурица, витка.

Тамне косе и исто таквих крупних очију.

Изгледа да је стасом и изгледом повукла на Петровиће и Хајдине.

Мој отац Михаило, Милош и најмлађа Милка су били свјетлије пути, са зеленкастим очима. Више су наликовали на Кресојевиће или “Паруне”, како нас зову.

Прилике су налагале да Даница сазрије брже, да помогне браћи и сестрама.

Знала је онако малена стати у ред са женама у Старој Градишки и чекати да јој на логорашком казану у бордоцрвени вертун (кецељу) који јој је сашила стрина Љубица истресу пола шеварке шкроба.

То подјели браћи и сестри, а њој остане да олиже вертун.

Прије него што су одвојили дјецу од мајки у логору Стара Градишка зовнула ју је баба Драгица као своје најстарије дијете на страну. Дуго ју је миловала по коси и свјетовала.

Она јој је била једина нада.

Баба Драгица је по неким сазнањима као логорашица радила у Дрездену, а касније у фабрици чарапа у Леипзигу. Живот је изгубила од савезничких бомби, није се вратила. Претешко бреме паде Даници на нејака дјечја леђа.

Дала је ријеч матери.

Постаде и сестра и мати. …

Прегледавајући старе црно бијеле слике из логора Старе Градишка тражим бабин лик под бијелом повезачом.

Тражим њене уплашене пилиће који је окружују.

Како ли је изгледала?

Није иза ње остала нити једна фотографија.

Не знам како се то зове.

Кажу, генетско памћење.

Ја увијек имам осјећај као да сам ја био тамо заједно с њима у логорима…

Ћаћу сам дуго наговарао да направимо један тонски запис и да то остане за сјећање и свједочење о једном тешком времену (не поновило се !!!).

Он је то упорно одбијао.

Разумио сам га, јер су сјећања на та зла времена враћала ружне слике из дјетињства.

Ипак је пристао након дугог наговарања у љето 2008. године. Уз увјет да му дамо десет дана времена да се припреми, да направи неке своје забиљешке и да то све кронолошки среди.

Први дио свједочења односио се на вријеме када су били у збјегу, готово цијело прољеће 1942. године.

Касније долази обруч на Петровој гори, одвођење најприје у логор у Стару Градишку, па касније преко Јасеновца, гдје су краће задржани и Сиска, приспјели у дјечји логор Јастребарско.

Знао сам много тога о логорашким данима, најмање из његових уста.

Један детаљ никад нисам чуо од оца, нити од било кога другог, а посебно ме занимао.

Увјек ме је пратила та слика, размишљао сам о томе како је морао изгледати растанак бабе Драгице од њене четворо дјеце или како изгледа растанак дјеце од мајке коју више никад неће видјети !?

Отац је свједочио :

– За дугачким столом, гдје има људи у усташким униформама и цивилу, некаквих медицинских сестара и других жена, уписују наше податке и разврставају нас. Ту смо се нас четверо растали са мајком.

Њој очи пуне суза, али суздржава се од плача ради нас.

Ми уплашени, не схваћамо што се догађа, али осјећамо зло.

Касније смо постројени у групе.

Дечкићи на једну страну, цурице на другу.

Иза тога нас разврставају по узрасту.

Мене сврставају у групу дјеце мог годишта, рођених 1933. године.

Брат Милош (рођ. 1935) је млађи од мене, и он је у другој групи. Најстарија од нас свију, моја сестра Даница (рођ.1931) је разврстана у групу са цурицама њеног узраста.

Најмлађу сестру Милку (рођ.1940) мати Драгица (рођ. Хајдин, 1912) оставља сједећи на столу. (Одњета је из дворца у Јастребарском, а касније била посвојена у једној загребачкој породици.

Њу ће отац након дуге потраге наћи преко листа „Арена“ у Загребу 1970. године).

Не знам из ког разлога моја група креће прва. Воде нас према једном узвишењу, неком бетонском платоу.

На улазу гдје почиње бетонско степениште први пут су нам дали након дуго времена нешто што би требало наликовати на крух, тврдо, величине отприлике кутије шибица.

Пењемо се са том корицом круха уз степенице…

АЛИ НИТКО, АМА БАШ НИТКО ОД ДЈЕЦЕ И АКО НА РУБУ ГЛАДИ НЕ УЗИМА ТАЈ КОМАДИЋ КРУХА У УСТА, НЕГО ГА САМО СТИШЋЕ У РУЧИЦАМА.

МАКАР ГА НИСМО ДАНИМА ВИДЈЕЛИ

КАД СМО СЕ ПОПЕЛИ НА ТАЈ ПЛАТО, ВИДИМО ДОЉЕ У ЖИЦИ НАШЕ МАЈКЕ КОЈЕ ЈАУЧУ.

МИ СЕ СВИ ЗАТРЧАВАМО И ОДРЕДА БАЦАМО ТЕ КОМАДИЋЕ КРУХА ПРЕМА НАШИМ МАТЕРАМА ….

Овдје је ћаћа застао и први пут ћу у животу видјети сузе у очима мога оца, први пут ћу га видјети да плаче.

Након овога прекнут ћемо снимати, и на жалост никад га завршити…

. . .

Извод из текста ДВИЈЕ РУЖЕ ЗА ДВИЈЕ ЦРТИЦЕ, посвећен Кресојевић Даници и Милошу који су заувијек остали у Јастребарском, као и свој кордунашкој и другој дјеци страдалој током рата 1941-1945.

Извор: Јадовно

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: