Komandant

Tekst Komandant, našeg kolumniste Miša Vujovića, ponovo objavljujemo povodom 30 godina Mitrovdanske bitke, u znak sećanja na njene vinovnike Nevesinjsku brigadu njene borce i oficire, sa slavnim komandantom Novicom Gušićem na čelu, Bilećke dobrovoljce pod komandom viteškog vojvode Rada Radovića, odvažne i nesalomive Nevesinjce sa prognanom braćom iz doline Neretve!

Da naraštaji znaju da smo samo branili svoja ognjišta i gole živote. Da na svojoj zemlji nismo mogli biti agresori te da po prvi put nismo dozvolili da nas kolju i bacaju u jame.
To bi se desilo sa Istočnom Hercegovinom da nije bilo Nevesinjske brigade i komandanta Novice Gušića, čoveka o kome se i još se ispredaju legende, oficira koji je brk u brk, pred autorom ovog teksta govorio generalu Mladiću:
“ Čisti redove srpskih oficira, žalosna ti majka, jer će ti doći glave”, rekao mu je u leto 1994. godine. Što se i obistinilo bestijalnošću zvanom Srebrenica. Taj zločin će u međunarodnim okvirima pomračiti slavu i generalu i srpskom rodu.
Slava i večni pomen palim junacima!!!

Piše: Mišo Vujović

Muklo je doba noći. Gluvo i tiho kao pred sudar dve vojske rešene da unište jedna drugu. Ta jeziva tišina nikom nije saveznik. Čak ni koncentraciji tupa bešumnost ne prija. Prebiram po sećanjima, ratne beležnice sam negde zaturio.

A i šta će mi. Ono što je bitno čovek zapamti za sva vremena. Misli kuljaju, svašta se tu nakupilo za ovo malo godina i dosta pređenih kilometara. Jedino me čika Parkins podseća da se i mozak amortizovao. Ali sećanja su kao plima i oseka. Naviru i nestaju u talasima.

A život je kao morska pena. Bela, gusto penušava voda ostaje u nekoliko treptaja i nestaje u trenu u beskrajnom plavetnilu neukrotive snage vode koja se nikakvim silom ne da obuzdati. Tako je sa penom života. Sve je u trenu prošlost. Već izgovorena reč postaje njen deo. Mozak racionalizuje trenutak, duša se opire da prihvati surovu definiciju prolaznosti. A svi smo putnici, većina zaludni, retki zaslužni.
“Kada ćemo za Hercegovinu?”, odzvanjaju mi u glavi reči Novice Gušića, mog iskrenog prijatelja, ljudske gromade. Osećam se prazno, kao kada je otišao Radomir.
Ako imaš tri prijatelja ti si prebigat čovek. Sa dva si bogat, sa jednim ispunjen, govorio je đed Bogdan.
“ Kad’ kažeš?”, odgovarao sam.
“ Za Đurđevdan, hajdučki sastanak”, uz setni smešak bi uzvratio Gule, vojnik, ratnik, komandant, čovek pre svega. Redak, gospodstven, oficir strogog držanja, ali mekog srca.
I eto pre đurđevdana, krsne slave porodice Gušić spremamo se za Nevesinje, da na počinak ispratimo Đenerala, kako su ga zvali njegovi borci.

A bio im je i majka i otadžbina, otac i komandant, zaštitnik i sudija.
Oličenje otmenosti i vojničke časti. Predvodio ih je kao porodicu smelo i časno. Vođen samo jednom idejom:
“ S’ svojim narodom i Božjim blagoslovom”!
A istina je oduvek samoubilačko oružje. Danas naročito!
Sećam se susreta sa šefom vojne posmatračke misije, holandskim generalom u kancelariji Novice Gušića u Nevesinju. Pitao sam ga zašto prećutkuju zločine nad Srbima:
“ Istina je kao fotografija na suncu. Brzo izbledi ili se potpuno izobliči dok stigne na odredište. Mi se trudimo da pošaljemo što originalniju sliku sa terena, ali do krajnje adrese ona se defirmiše do neprepoznatljivosti”, odgovorio mi je šef belih uniformi.
Novica Gušić se borio sa raznim iskušenjima. Za jedne je bio nepoznanica za druge titov oficir. Znao je da je rat plodno tlo kukavicama, lihvarima, secikesama i patološkim ličnostima. Bez razlike na veru i naciju. Takvima je odgovaralo rasulo i anarhija. Već u startu su pokušali da ga likvidiraju. Smrt je izbegao zahvaljujući budnosti i hrabrosti svojih saradnika.
A nije bilo lako od repova vojske u rasulu, obezglavljene i pocepane JNA, bez doktrine i strategije, sastavljene od dezorjentisanih nevoljnika i dezertera, nasilno mobilisanih rezervista, izdajnika u samom vrhu komandovanja, stvoriti jednu od najboljih brigada u sastavu Vojske Republike Srpske.
Novica Gušić nije ostavljao ljude ravnodušnim, činjenice nedorečenim, stav nedefinisanim, misli dvosmislenim…
Govorio je glasno u oči i redovu i generalu. Bez lažne nade i ukrasne mašnice. Britko odsečno – vojnički. Sa malo reči, bez velikih retoričkih tirada, svojstvenih violentnom duhu Hercegovine, znao da kaže mnogo.

Za razliku od većine, nikada nije pravio kompromise sa istinom. Ni u primisli mu nije padalo na pamet da trguje sa sudbinom svoga naroda.
“Gledam vas u oči i nemam vam ništa novo reći u šta se za Mitrovdan niste uverili. Hercegovina se brani od Zijemalja, Podveležja, Vranjevića,Šćepan krsta…
Ako mi zadrijemamo srpska Hercegovina će zauvek biti uspavana. Do Dubrovnika se ne bi zaustavili da smo mi poklekli”, govorio je svojim borcima posle te istorijske bitke za Mitrovdan devedeset druge.
“ Još smo na istim linijama, profesore. Poručite onima što trguju srpskom nesrećom da je Hercegovina odbranjena i da više ne pazare sa našim životima”, odbrusio je potpredsedniku RS Nikoli Koljeviću dan nakon slamanja muslimansko – hrvatske ofanzive.
Dok smo se vraćali sa Vranjevića prema Prijekim grmima, naglo se okrenuo sa prednjeg sedišta:
“Nedefinisani ciljevi rata vode u katastrofu. Kada vojska govori politika ćuti. Politika prigovara samo kada vojska kaže svoje. Zapamti ako pod hitno ne odredimo ratnu strategiju sami sebe ćemo poraziti”, rekao mi je proročanski Novica Gušić, dok me je Boro Glogovac ispitivački posmatrao.
Novica Gušić se nikom nije dodvoravao. Izbegavao je isprazna referisanja i sastančenja po Glavnim štabu. Uvek je davao prednost svojim oficirima. Pojedinci su to poverenja izigrali:
“ Zašto nije došao Gule?, pitao je Mladić načelnika štaba Nevesinjske brigade.
“Izgleda da je sinoć malo zaglavio”, odgovorio je abehajac čovek koji nije razlikovao Avaks od aneksa.
Gule se nije obazirao na sitne pakosti, ali je upozoravao svog prijatelja iz klase, generala Ratka Mladića da bude oprezniji:
“ Lažu te komandante!”, bio je izričit, unoseći mu se u lice, streljajući ga prodornim pogledom, tog leta u kasarni u Kalinoviku.
“Čisti redove srpskih oficira, karijerista i kalkulanata. Doći će ti glave, žalosna ti majka”, bio je neumoljiv.
“ Slušajte pukovniče, operacija koju vidimo sudbinosna je za rešavanje rata u Bosni i Hercegovini”, pokušao je da se umeša general zadužen za moral i verska pitanja, bivši ideolog komunističke partije u JNA u član CK KPJ.
“ Tebi se ne obraćam, od takvih rešenja nas sve boli glava, već generalu Mladiću, ošinuo ga je pogledom i nastavio, “moji ljudi već skoro dve godine gledaju sa brda svoja spaljena imanja u pitaju se zašto se ne spustimo u dolinu Neretve. Zašto sada dok se međusobno tuku iz igre ne izbacimo jednog neprijatelja”, nastavio je Gušić.
“Polako klaso”, smirivao ga je general Mladić.
“Sada je prilika da za sva vremena rešimo pitanje etničkih granica na ovim prostorima,da potomcima u nasleđe ne ostavljamo haos i pogibiju. Istorija nam neće oprostiti…”, bio je neumoljiv komandant Nevesinjske brigade.
I nisu ga poslušali. Čistili su redove srpskih oficira kao i u svim ratovima. Njega su, penzionisali kao i Žuću, ( Vojvodu Mišića) i mnoge druge koje će narod pozlatiti.

Na kraju je i Ratko Mladić “očišćen” i deportovan u Hag.
“Da su me slušao ne bi danas boravio u Hagu”, rekao mu je Gušić prilikom poslednjeg telefonskog razgovora za Mitrovdan prošle godine.
Nisu ga poslušali ni kada je tražio da se zaibiđe Trebješko brdo, i direktno presecanjem izađe preko Dubišta na Drinu uz podršku Fočaka na levom boku. Kada se nakon tri nedelje pribeglo toj strategiji već je svet digao avione iznad Goražda. Da je ta akcija uspela Srebrenica bi ostala izolovana enklava još beznačajnija nego što je bila.
U Dujmovićima ispod Bjelašnice su nas smestili u kuću nekog imama ofarbanu u zelenoj boji. Čak i pritke za pasulj u bašti obijili su u zeleno. Novica je spavao u vojnom puhu. U prvi sumrak do komandnog mesta dolazi Spaso Kapor zvani Čif iz jedinice vojvode Rada Radovića:
“ Komandante ne opalismo metka a vać se izmešasmo sa njima,”, smejući se reče Čif.
“ Ako nisi popio neku nešto se pobrkao, moj dobri Ćifa”, odgovori grohotom se smejući Gule.
“ Ne Boga mi. Evo stigli nam Krajišnici. Sve Omeri, Esadi, Safeti…Pitam Rada jesu li ovi sa nama ili protiv nas”, sležući ramenima dodaje Čif.
“ I to su naša braća Ćifa. Ista je to krv ali je nesreća različita”, sada već ozbiljnim glasom reče komandat.
Na levoj strani po ivici šume zalegli Gačani. Sumrak lagano pravi senke, mrak šumu čini još gušćom.
“ Ooo Jovane..”, prilimi se sa druge strane.
“ Jesi li to ti majku ti četničku..?”
“ Jesam Omere, jesam. Majku ti neću dirati nije kriva što je rodila budalu..”, uzvraća Jovan.
“ Sada će da zapevaju”, kaže Gule.
“ Gledao sam sa Izgori Fazlagića Kula gori”, zaori se sa naše strane.
“ Oj gatačko polje meko oremo te poprijeko”,otpeva Omer i družina.
Na desnom boku zaštekta mitraljez. Eho se širi padinom.
“ Ne pucaj budalo, nije svadba”, prepoznah hrapavi glas Duleta Šekularca.
Tih devedesetih zadesili smo se u srpskoj Podgorici. Takva je u to vreme bila. U baru hotela Crna Gora. Domaćin Aco Vojvodić, podgorički boem i meraklija činio je sve da nas što bolje ugosti. Muzika rodoljubive pesme podgoričkih tamburaša, ture pića sa okolnih stolova, grljenje sa komandantom…
U jednom trenutku ćutići se okrenuo prema meni gurnuvši mi u krilo svoj kolt magnum 357.
“ Ustaj krećemo”, glasila je komanda.
“ Rezevisai sam sobe, komandante”, pokušao je da objasni Aco.
“ Polazi”, pokazao je glavom prema vratima, repetirajući hekler.
Krenuo je korak ispred, dajući mi znak da idem iza. Peli smo se iz suterena u tišini. Na recepciji se čuo žagor. Ne velikom satu iznad pulta stajalo je tri i petnaest. Na vratima u borbenom poretku šest ili sedam krupnih ljudi nimalo bezazlenog držanja. Svi obučeni u teget mantile do članaka. Ispod se naziru duge cevi. Scena kao iz filma “Birmingemska banda”.
Nastaje tajac. Gule savija ruku u laktu. Sada je hekler uperen u neznance raspoređene od vrata do recepcije. Za nama se kreće i ostatak prisutnih gosti.
Ljudi u teget mantilima se razmiču, prolazimo kao kroz špalir. Aco nas vozi do Guletovog mercedesa mlađeg samo tri godine od mene. Vozimo se ćuteći. Gule puši, ja čistim zaleđenu šoferšajbnu, ćutimo. Marko je natovario pun gepek krompira zbog zadnje vuče.
Na Crkvinama se zaledi nafta. Palimo kartonske kutije ispod rezervoara.
“ Ko behu ovi?,”pitam duvajući u šake od hladnoće.
“ Ne znam žalosna im majka, ali me nešto opomenulo da treba da krenemo”, promrmljao je uz zagonetan osmeh.
A znao je više od mnogih. Ono što je govorio rekao je glasno. Svoju muku je zakopao duboku i nikada niko taj jauk nije čuo. Ni kada se od svoje verne Kose opraštao i kada je svoju kćerku Gordanu ispratio na večni počinak stegao bi srce stojeći kao kameni spomenik gologlav, stamen i prkosan. Takav je bio naš Gule.