Комар: Црну Гору су ослободили Српска православна црква и покрет младих људи

Пише: Горан Комар

У кратком покрету младих Црне Горе, једва шест мјесеци трајућем, ова земља је обновила своје лице – узор историје свога народа. Онако како се на њу гледало из Босне и Херцеговине, Србије или из било ког дијела Балкана у коме живи српски народ. Како је Милетићева патриотска омладина писала о њој? Тешко да се може наћи припадник тога народа који је могао вјеровати не само да ће Црна Гора обновити свој историјски лик, а камоли да ће га још надвисити? А јесте.

Али, ту обнову су извели млади Црне Горе изразом вјерности Цркви литијским ходом корачајући за Крстом Господњим. И то је била придодата цигла у згради народне историје Црне Горе. Ту обнову, то се мора рећи, нису извела вођства политичких организација. Неке од њих су у њој свакако учествовале. Покрет који је потрајао пола године, тај покрет младих Црне Горе је носио све остале. Овдје су дјеца поучавала родитеље. Овдје је поновљено још нешто што говорим од 1999. године. Поновљен је јединствени опит подизања оца од стране сина – како је Сава подигао Немању. Млади Црне Горе су достојни највишег историјског вјерског, културног опита српског народа који је изузетан у укупној европској баштини. Обнова је изведена снагом младости која чује глас земље. То ригидне политичке организације по својој природи не могу.

Не могу ријечима изрећи значај улоге наших јужних епископа – школских другова, владика Амфилохија и Атанасија. Њихов рад, од постављења, тешко да се може аналатички сагледати и тешко да се може ставити у рационалне оквире. То што су кренули, то је дизање из рушевина. Зрна која су сакупљали, сакупљана су у пустињи. Да ништа друго није у своме животу урадио патријарх који их је Црној Гори и Херцеговини опредјелио, задужио је овај народ. Православље, а са њим и свеукупни народ ће се обнављати из предјела својих историјских и вјерских исходишта. Са мора.

Црна Гора је од када постоји записана историја дио српског народа. То пише у црногорском архиву (Али, она јесте земља и свих осталих који се сматрају етничким Црногорцима. И свих других који припадају Исламу и који не припадају нити једној религији). Међутим, заједнички именитељ свих саставница тог простора, а многе су се развијале и узрастале кроз историју, јесте Српска Православна Црква и њена света пећка матица. Ни ја, као најскромнији изучавалац архива, никада нисам ни помислио да деградирам било чије народно име, него сам гледао на ноторну чињеницу да је српским именом осјењен средишњи Балкан током макар једне хиљаде година.

Онда се све саставнице одређују тим именом које је стицајем историјских околности пројављено и од народа и многих владара стављено у први план. Да се њиме именује и назначава народ Српске Православне Цркве. Цркве Истока, константинопољске, јерусалимске, никејских отаца. И тај би корак извјесно био задржан да Црну Гору најтеже није погодио комунистички револуционарни преврат.

Покрет младих који је зачет и изведен да би подржао своју Цркву пресјекао је регресивни ток седамдесетогодишњег оцеубилачког заноса. Само он носи потенцијал измирења.
Политичке партије треба да виде да ће сада морати да уступе простор најбољима. Кадровска рјешења морају бити лишена каријериста и полтрона и оних који ударајући шаком о сто казују: „Ја сам ту од тада и тада!“ Нико није ни од када. Сви смо од почетка. Ја бих рачунао од литија.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: