Коме и даље није до заокруженог расвјетљавања јефтине фарсе, зване „Државни удар за почетнике“

Пише: проф. др Драган Копривица

Још од првих дана највеће хајке, зване „Државни удар“, јавно сам у медијима као драмски писац тврдио да је ријеч о јефтином, дилетантском сценарију који не може издржати пробу времена, како се убрзо и десило. Али је тиме учињен и жесток атак на животе и судбине Милана Кнежевића и других челника истог политичког блока, који су само ишли праведничким путем и тиме сметали олигарсима већ минулог времена.

Био је то јефтин трик, безочан покушај да се Мандић, Кнежевић и други борци за поштену Црну Гору похапсе по сценарију Бомбашке афере, и онемогуће у даљој опозиционој борби против полицијског режима. И заиста, све у тој драматуршки отрцаној конструкцији личило је на почетничку монтажу под фирмом спашавања Црне Горе од “завјереника”, који су, по матрици наводног атентата на Књаза Николу, хтјели да позову шефа режима да сврне до Скупштине, како би се тамо узгред и предао кад већ навраћа.

Цртачи сценарија показали су се неуки у познавању најбаналнијих основа драматургије и вођења драмских заплета и расплета, толико да се очито рачунало да ће грађани све аминовати шта год прочитају. А да колатералну штету представљају судбине Кнежевића, Мандића и других поштених људи, бораца за праведну и правну Црну Гору, која данас напредује ка Европи захваљујући и њиховој борби и храбрости да се суоче са државном хоботницом.

Тај сценарио за почетнике постао је огледни примјер политичке ујдурме, добар кроки за гротеске Живка Николића, те је сва та неувјерљива прича почела и да засмијава грађане. Посебно уз театралан наступ спасилаца Монтенегра, који су због спашавања уставног поретка забринуто приказивали “заплијењено оружје”, за које се после испоставило да потиче из полицијских магацина.

А звијезда читаве фарсе, као крунски свједок, био је обичан преступник и убица једног сељака на њиви, чијим трактором је потом и побјегао, а данас служи казну у Хрватској.

Још се не зна ко је био “генијални” сценариста тог “трилера”, а можда је у питању била и организована група сценариста, па је сценарио зато и испао лош по систему “од више отаца килава дјеца”. Тим прије што се на крају “испоставило” да је оружје за спектакуларни “државни удар” неким чудом завршило на дну неког језера према Косову, чиме је фарса доведена до краја.

Уз све ово, сурово се превиђају трауме свих честитих људи, којима је прављена режимска клопка у циљу уклањања неподобних и поштених, који су умногоме заслужни за данашњу Црну Гору као најперспективнијег кандидата за улазак у ЕУ.

***

Овај осврт је увод у недавни апел Милана Кнежевића око маратонског чекања писане првостепене пресуде за државни удар из 2016. године, па с правом негодује уз питање: “Зашто ћути Вукас Радоњић?”, и у свом ауторском тексту прозива бивше челнике режима и безбједносни сектор.

Кнежевић притом наглашава да личним примјером представља парадокс ослобођења, истичући изјаве Т. Кедмена и Џ. Асада да су их Миливоје Катнић и Саша Чађеновић, Зоран Пажин и Срђа Дармановић присиљавали да лажно оптуже њега и Мандића.

И с пуним правом поставља питање зашто Радоњић није поднио оптужни предлог, а “Ево четврта година пролази и на основу тога што су ти људи саопштили”. Кнежевић истиче и да “није дошло до реформских промјена у тужилаштву” и пита Радоњића “има ли елемената за подизање оптужнице”.

Такође с правом истиче и чињеницу да се већ улази “у десету годину од монтираног државног удара, и никоме ништа”. Притом указује на парадоскалну ситуацију да он задире у правосуђе ако пита има ли оптужнице или нема.

А потпуно је у праву кад наглашава да лично има статус оштећеног у том поступку, јер је „сумњив читав живот“, „вјечито између Вишег и Апелационог суда, никад ослобођен и никад пресуђен“.

За очекивати је ипак да ће и на ову намјештену аферу једном бити стављена тачка, а честити људи попут Кнежевића, Мандића и других бити јавно рехабилитовани као давнашње жртве манипуланата бившег режима, који је ипак отишао у прошлост.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: