ИН4С

ИН4С портал

Коме пас припада након развода? Све се своди на један фактор

© Freepik/vecstock

Развод подразумева бројна сложена питања: Како се дели имовина, како се ко осећа, реакције деце и пријатеља, старатељство, сујета… А ту је и важна ставка која се тиче још једног важног члана породице – кућног љубимца. Након растанка, коме припада пас? Да ли треба да се „сели“ са једним партнером или остаје са другим? Да ли код „маме“ остаје током недеље, а код „тате“ преко викенда? Одговор на ова питања се своди само на једну ствар.

Сваки растанак је компликован и болан, али развод брака поврх тога доноси мноштво додатног стреса због папирологије, раздвајања породица, питања о имовини… Зато није ни чудо да се увек налази на врху листе најстреснијих догађаја у животу. Осим тога, када се у обзир узме генерално емоционално стање људи током овог тешког времена, сваки корак развода представља засебан изазов.

Има и један аспект који може бити посебно велики извор стреса, а то је питање: Коме припада пас када се двоје људи растане? Постоје ли закони који могу понудити одговор?

„Питање љубимаца се углавном никада не расправља пред судом,“ каже професорка Вања Бајовић са Правног факултета у Београду за РТ Балкан. „Не постоји прави начин да се пред судом постави питање коме ће да се додели пас, јер се на њега технички гледа као на „ствар“. Најчешће све зависи од споразума партнера.“

Објашњава да у неким ситуацијама, ако једном партнеру, на пример, припадају деца, онда ће по тој логици њему да припада и пас – али и то је само један свакодневни животни пример, одлука која није регулисана правом.

Ипак, један детаљ може да мења ствари: Ако животиња има неку вредност, као крава или коњ, а можда се ради о псу померанцу вредном хиљаду евра, то може постати расправа о имовини, па да се постави питање и пред судом докаже да онај ко је платио за њега има право да га добије након развода. „Ово је опција само када се ради о животињи која сигурно има тржишну вредност,“ додаје професорка Бајовић.

Напомиње да се у већини случајева животиње ипак третирају као ствари, а не као осећајна бића. Ако се ради о псу који нема тржишну вредност, он технички не мора да буде додељен никоме. Ово представља проблем за добробит животиња јер, услед интензивних свађа и фрустрација током развода, може лако да се деси да пас остане на улици, а за то нико не одговара.

Дакле, одговорност према псу не представља никакву правну, већ искључиво моралну обавезу, што се често не заврши добро по животињу. Неке земље у свету су промениле законе и љубимцима дале статус „осећајног бића“ које не може тек тако бити запостављено приликом развода, али питање је када ће овај принцип доћи до нас.

Пресудну улогу имају емоције

Када се партнери разводе, то значи крај њиховог љубавног односа, заједничког живота, то је раздвајање породице, а кућни љубимци су често један од кључних делова тог емоционалног света. Зато они могу доживети најгоре последице, као резултат стреса или чак жеље партнера да животињу користе као „алатку“ за повређивање или уцењивање.

Важно је истаћи да, чак и када пас не заврши на улици, он тешко може да поднесе развод у кући.

Пси тада могу осећати стрес, што се најлакше може видети по њиховим променама у понашању. Могу да постану нервозни, да се повређују, не једу, не спавају како треба… То је зато што живот и породичне динамике које су му до сада биле познате се мењају из корена, све постаје непознато, непредвиво, нестабилно.Неки стручњаци не препоручују да се пас „сели“ сваке недеље или да се смишљају слична, алтернативна решења, већ је најбоље да остане на једној локацији, у околини у којој се осећа безбедно.

Иако не постоје закони који ће заштитити љубимце у овим случајевима, препоручљиво је да партнери, ради добробити животиње, пронађу заједнички језик и покушају јасно да одлуче коме ће пас да припада.

Извор: РТ Балкан

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *