Коме смета “ијекавица“?

Пише: Јован Лакићевић

Увиђајући сав бесмисао новинарског ангажмана у невремену које нам је запало, намјерио сам да се што мање јављам на ИН4С, српском Порталу из ЦГ, који ми је за четири и по године објвавио ваљда више од 500 наслова.

Да не бих оптерећивао ни ријетке читаоце, ни Редакцију текстовима који су „на ивици прихватљивости“, мислио сам да је најбоље да заћутим. Поготово и понајприје што о својој професији, којој сам посветио добар дио живота, мислим данас, како се то уобичајено каже- све најгоре! Јављаћу се, дакле, само поводима које не могу да прећутим.

Један од таквих је био судбина „Куће цвијећа“ на Дедињу.

Инспирација за текст који управо пишем био је „коментар“ извјесног „Душана“, не на оно што сам тим поводом рекао, већ како сам то написао, на „ијекавици“. Њему „ужасно смета“ моје писање на ијекавици, нарочито у свијетлу околности „да сам све што сам постигао у животу стекао у Београд, те да сам, ваљда због тога, „морао да прихватим тај Београд“…

Кренуо сам да му одговорим, али сам стао с обзиром на то да ће одговор бити много дужи од његовог „коментара“. Чиним то, ево, са мањим закашњењем.

Господине „Душане“, мислим да би било природније да сте свој коментар упутили Вуку Караџићу, условно речено – творцу нашег књижевног језика. Шта год у овом времену мислили ( и говорили) о њему.

Вук је и „екавицу“ и „ијекавицу“ сврстао у два равноправна дијалекта српског језика!

Настрану то што је као син Стефана из Петњице, говорио, писао и полемисао на „ијекави ци“, која му је била домаћи дијалекат без обзира што је рођен у Тршићу!

Треба ли, уопште, рећи да су готово све народне умотворине које је за живота сакупио и штампао, биле на ијекавици? Епске пјесме, у више збирки, све одреда!

Правећи „АНТОЛОГИЈУ српских народних јуначких песама“, мислим да је проф.др Војислав Ђурић био на великој муци како да се међу 70 наслова нађе нека пјесма на екавици. И можда је томе сам „допринио“. Ријеч је о сјајним пјесмама, „Смрт војводе Пријезде“ и „Смрт Кајице Радоње“, „Почетак буне на дахије“…

Не бих имао ништа против (имао бих, заправо, истине ради), али немам ни воље, ни времена да тражим пјесме из Вукових збирки и упоређујем их са интерпретацијом мени драгог професора. Али, „Ропство Јанковић Стојана“, не бих могао да му „опростим“ . У Равним Котарима, ускочком стјецишту, никад се није ни говорило, ни пјевало „екавицом“!

Ријеч је о једноставној истини да су творци наше јединствене епике из тзв динарских српских крајева, гдје је ијекавица апсолутно преовлађујући дијалекат! И у томе, мислим, нема ништа лоше.

Надам се да ми посјетиоци Портала неће замјерити што ћу у прилој овој тези рећи, да ни у мојој АНТОЛОГИЈИ НОВИЈЕ ЕПИКЕ“, коју је, с благословом неумрлог Митрополита Митрополита Амфилохија, издала „Светигора прије неколике године, има тек неколико екавских „песама“.

Они који мало боље познају новију српску историју, или, тачније српске сеобе у потоњих триста година, знаће да је велики простор данашње Србије, након помора средином 18. вијека, населио из Црне Горе и Брда, односно Старе Херцеговине, Шумадију, Мачву, Поцерину и Подриње хајдук Вељкову Крајину, а у новије вријеме и знатан дио Војводине…(Не рачунајући сеобе под А.Чарнојевићем).

Нове генерације мало знају, или ништа не знају да су 33 Карађорђеве војводе, као и он сам, биле у првом или другом кољену поријеклом из данашње Црне Горе… Да су Топлица и Јабланица, из којих је никао Гвоздени пук, најборбенија икад српска јединица, као и други крајеви према Космету, који је тада био турски, споразумом кнеза Николе и краља Милана, насељени из Црне Горе, односно Старе Херцеговине…

Постојао је и Црногорски срез, годинама након Другог Великог рата, са општинама од Златибора до Ваљева, кога ће наш симпатичи кловн Дража М. укинути. Тамо се дуго, послије рата, говорило
– ијекавски!

Као новинар, а касније и као српски политичар ( у једноумљу) тестирао сам становнике Ужица и околине, – зашто се они зову -Ере. И, готово ниједан ми није знао одговорити! Рекао сам им, наравно да су они старином – Ерцеговци!

А дуго су и у овој најновијој „српској конструкцији“ били – ијекавци!

Данас су „ијекавци“ у Србији једино насељеници Санџака, односно Рашке области. По нагласку вазда могу да закључим ко су потурчењаци из Васојевића, из Куча, или мог Колашина и Бијелог Поља.

Дакле, све је то наш српски живаљ, а од њих зависи да ли ће се прилонити Сарајеву, Београду, или Подгорици“. (Или, можда, Анкари!)

Мање или више, поштовани „Душане“, отворио си тему која је много знчајнија од твоје првобитне намјере, односно – приговора и критике.

„Екавица“ или „ијекавица“ ?

Кад су моји пријатељи из Републике Српске, др Радован Караџић и проф.др Љубо Зуковић, министар провјете и културе Српске у ратним данима, увели „екавицу“ као актуелни дијалекат, с разумљивом намјером да се што више приближе „мајци Србији“, рекао сам им да су направили…(ајде да не кажем до краја!), јер је ијекавица природно наречје тамошњих Срба вјековима! Касније ће се од те намјере одустати.

И, најзад, што се тиче мог избора(никако не могу да кажем „моје маленкости, јер ми је тај глупи еуфемизам одувијек био, благо речено – смијешан!) ствар је веома проста. Док сам био српски новинар и политичар у једноумљу, писао сам и говорио (беспрекорно) екавицом! Поштујући, до краја околност да сам у Београду „дођош“ Објавио сам и изговорио, као новинар, стотине и хихиљаде коментара у гласилима „Политике“, а касније и на Рдио Београду, екавицом!(Мада ме Устав Србије, колико знам, на то није обавезивао!)
Кад сам изабрана за шефа негдашњег Агитпропа у Предсједништву ЦК СКЈ, без обзира што сам „кадар Србије“, почео сам да говорим и пишем – ијекавски. И то сам наставио и на овом Порталу.

Аман људи и Ви, Душане, то је мој завичајни дијалекат.

Живим већ 60 година у „мјешовитом браку“ са Светланом Томић из Бачке, која је, како ће се испоставити, од Томића из Горње Мораче. „Одала“ ју је слава Светог Петра, коју славе Томићи из Горње Мораче и из Бачке Турије!

Дакле, Душане, немојте ми замјерити на дијалекту којим се обраћам мојим пријатељима и посјетиоцима на Порталу. Мислим да је ијевацица и звучнији , односно мелодичнији и мени знатно ближи дијалекат српског језика, на коме сам одрастао и са којим ћу да починем. И да због тога нећу изневјерити ни мој Београд, ни Србију!

(Београд су, иначе, у Првом српском устанку ослобађали моји Морачани , Ровчани и Кучи, под командом војводе Васа Чарапића , који су пристигли у помоћ Карађорђу! Дакле, великио је питање ко је ту коме и колико „ дужан“.)

Нимало ми не смета (можда мало) што неке моје колеге, рођене у Црној Гори, на нашем Порталу користе „екавицу“. То је ствар њиховог избора!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: