Коме смета попис у Црној Гори

Да бисмо одговорили на питање постављено у наслову овог текста, морамо прво да поставимо дефиницију тога шта је попис и у чему је његов значај. Као одговор на ово питање можемо рећи да се значај пописа становништва огледа у томе што се њиме обезбјеђују потпуни, квалитетни, тачни и међународно упоредиви статистички подаци о становништву, домаћинствима и становима и омогућава упоредивост с подацима из ранијих пописа у складу с потребама корисника из земље и иностранства.

Ако ово узмемо као суштину пописа становништва, доћи ћемо до закључка да је попис становништва јако значајан за сваку земљу посебно, али и за укупне везе између држава. Ипак, иако важан за политику, попис је техничко питање у скоро свим државама и по правилу његова организација не представља питање којим се у првом реду баве политичари, већ углавном статистичари. Како је онда попис у Црној Гори постао политичко питање?

Па, ствар је у суштини једноставна. У свом процесу разбијања и растакања српског народа, те редизајнирања националне мапе на простору бивше Југославије, креаторима тог пројекта главно оружје постао је управо попис становништва, и то кроз своје одреднице о нацији и језику.

Доминантна српска национална свест у Црној Гори на крају и после Другог светског рата је идеолошки мењана и са искључивим циљем да се национални Срби преведу у националне Црногорце, те да се новостворена црногорска нација одвоји од српске. Ово је у почетку рађено тако да су креатори тог пројекта окупљени у тадашњем КПЈ/СКЈ, односно КПЦГ/СКЦГ говорили да су Црногорци и Срби исто, те да није важно којом ће се одредницом ко писати, али да је тобоже због федерализације Југославије, те равноправности Црне Горе у тој федерацији пожељно писати се као Црногорац. Тако је географско-територијална одредница постала национална, а национални Срби су постали национални Црногорци.

Овакво стање је затим разрађивано кроз партијске инструкције, образовни систем, књиге, радио-програме, штампу, ТВ садржаје… То је довело до тога да су се Црногорци у деценијама после рата издефинисали у две групе. Прва су они који су са српством својим и својих предака коначно раскинули и постали национални Црногорци по убеђењу; друга су они који су се изјашњавали као Црногорци мислећи врло наивно да је то исто што и Срби и да између појмова Црногорац и Србин нема разлике; и на крају, трећи су они који су и поред свега остали Срби.

Овај и овакав тренд настављен је од пописа до пописа све до 2003. године, када је у условима контроверзног референдума, те свеукупне антисрпске хистерије тадашњег режима, дошло до националне освешћености једног дела становништва, што се одразило и на попис становништва. Број Срба који на ранијим послератним пописима (1948,1953,1961,1971,1981. и 1991) није прелазио 9,5 одсто (1991) на попису те 2003. износио је 31,99 одсто. Наравно, треба разумети да је до овога „побољшања” дошло услед тога што је један број грађана схватио да није свеједно како се национално писати и одлучио да се врати својој српској националној свести, а не некаквом „демократском напретку” под влашћу Мила Ђукановића.

Сигурно је да би на овом попису проценат Срба био већи да становништво није било изложено разним притисцима и уценама. Овај притисак, као последица изненађења процентом Срба на попису 2003, посебно је појачан у годинама које су уследиле, па је то и довело до одређеног пада на попису 2011. године. Тада је број Срба износио 28,73 одсто. Наравно, треба поменути и отворену сумњу да су резултати пописа из 2011. године намештани како би се проценат Срба смањио.

Победа до тада опозиционих снага на изборима 2020. године ставила је српски народ у Црној Гори у једну сасвим другу позицију у односу на његов положај, може се рећи и од 1945. године. Кроз своје политичке представнике оличене углавном у Демократском фронту и осталим чланицама коалиције „За будућност Црне Горе” српски народ је постао део нове парламентарне већине и тиме најзад остварио право да учествује (заједно са осталима) у процесима у својој отаџбини Црној Гори.

Не желећи никакво ексклузивно право за себе или само за себе, Срби су се надали да ће им промена (победа) из 2020. године, којој су највише и одлучујуће допринели, омогућити да равноправно са осталим народима унапређују Црну Гору, те да ће моћи да исправе велике неправде и штету која им је нанесена услед вишедеценијског прогона. Међутим, догађаји који су уследили – неулазак српских представника у Владу Црне Горе, окретање леђа премијера Здравка Кривокапића представницима Срба у Скупштини Црне Горе, а тиме и српском народу, као низ догађаја којим се доводи у сумњу да ће положај Срба у Црној Гори бити побољшан.

Ако овоме додамо бројна дешавања у влади, непријатељски однос дела нове владе према суседној Србији, изгласавање контроверзне резолуције којом се српски народ проглашава геноцидним, изостанак потписивања Темељног уговора са Српском православном црквом те понизан однос према властима у Приштини, очигледно је да ствари не иду у добром смеру и да је преиспитивање учешћа српских представника у оваквој власти више него нужно.

Оно што треба посебно нагласити јесте да је текућа 2021. година, година у којој треба да се одржи редован попис становништва у Црној Гори. За српски народ ова чињеница је од виталног интереса јер најзад мора добити своје право на изјашњавање по свим, па и националним и језичким подацима без притисака, уцена, намештања, подметања…

Не тражимо ово право да бисмо некоме нешто наметали или да би некога угрожавали. Демографски, економски, друштвени подаци о становништву и домаћинствима у Црној Гори подједнако су важни за све у Црној Гори. Српски народ тражи само тачне и истините податке о себи и другима да би на основу тога могао да гради и изгради своју позицију у друштву, односе с другима и равноправност и право на развој.

Представници Срба у новој парламентарној већини, међутим, оправдано се прибојавају да у новој Влади Црне Горе постоје снаге које свјесно желе да опструишу овај процес и одложе попис. Иза тога стоји неоправдани страх од српског фактора у Црној Гори, као и страх од тога да ће се процес асимилације Срба прекинути. Поменути антисрпски ставови заједно са чињеницом да се попис јавно нерадо спомиње, као и то да је почео други део године, а да активности око организације пописа нема, довољан су подстрекач ових сумњи.

Попис становништва је природан процес и његово вештачко одлагање представљало би стварање нових турбуленција на политичкој и друштвеној сцени у Црној Гори. Ако су избори празник демократије, онда попис мора бити празник статистике и демографије и ништа више.

Аутор је посланик Демократског фронта у Скупштини Црне Горе

Прочитајте ЈОШ:

Амандмани на будућност Српске

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: