Коме ти то рече

Пише: Максим Драшковић

„Битанго једна! Браво, кретени!“ Ово вам, не дао Свемоћни, ни случајно не кажем ја. То не бих ни у кошмарном сну, а не на варљивој и заводничкој јави. Ни нехотице, ни хотимице. Тако нешто не могу ни заумити, а камоли изустити. Не би било лијепо да нешто криво помислите. А и како бих кад се то вас не тиче? Прије ће бити да је то неко грдио Нас што смо му подвалили Вас. И то баш овим бираним ријечима, мелемним и сладокусним. Узвишеним као гора од словозбора. То је Онај говорио вама, а нама приговарао. Баш као она свекрва што је благосиљала снаху, грдећи рођену шћер.

Овим питомим и опојним епитетима нас је све заједно „благосиљао“ онај што му се то деценијама могло. И ко зна да му се још који дан не узмогне? Посебито кад онај с друге банде нишана узнемогне. А какви смо, не би се ни томе јаду зачудили.

Ту једноме је баш свеједно како ћеш га назвати којим ћеш га именом заођенути. Или му тепао, или га мршико – њему је од тога једнако зор и дика. Прије опрости, него што схвати да му то име ко слика приличи. А и кад схвати, још брже заборави, оно што би требало доживотно да памти. А и да врати кад узмогне, ако има ишта мушко у себи. Умјесто тога, том несрећнику, најлакше је и именом и челом умријети за живота. То је код таквих обично тако. Неко је „мртвији“ у животу, а неко животнији у смрти.

А шта ћеш ти томе? Има нас од сваке јапије. Ево нам се и не крије. И у праву је онај што нам не да да будемо у праву. И што сами себи бранимо да будемо најслободнији онда кад смо слободни. Не мора нас погрдно ни називати, кад нас може и очима ућуткати. И показало се да он то најбоље зна. Зна добро, а имо нас је кад и упознати, да у сваком житу има и кукоља. Па нека је и најситнији, и нека га има у најмањој мјери – за нас је и то довољно. Једна шугава овца цијело стадо ошуга. Зна он да се увијек може наћи и понека битанга и кретен. И понеко што је злим сјеменом издаје сметен.

А сјетимо се, није то било тако давно. Није од оног „залудњег“ тридесетог августа пасало много. Прво смо првопоменутог, на слободарском уранку, што и није за неку дику, политички залелекали. Разумљиво – јер нас је предуго држао у ропству, и зла нам многа натоварио. Али не и оправдано – јер се ни у добру не треба вазносити. Но, кад је већ то, у налету силног побједничког заноса, тако било – неко је у том усхићеном лелеку превидио и изумио, чињењем и злочињењем, најважнији и најприроднији чин. Да након политичког лелека политички и сахрани покојника. (Иначе, у стварном животу – нека хиљаду година живи змија која не уједа.) Овако је испало да смо њега лелекали, а одмах затим нас стао којевитез.

Ово народно надање, које је, тако се бар чини, пиново претворено у народно страдање, нијесу изневјерили само ови што су превјерили. Изневјерили су га и срушили и сви завидници, себичњаци, псовачи и тровачи – сви наши кочијаши, грабљивице и политичке нестрпљице самоубице. А све не слутећи да ово може, не дај, Боже, највјероватније и нажалост, означити посљедњи и опроштајни звиждук за фајронт. Искрено бисмо се сви радовали ако то не буде тако. И, ако то схвате Они што их Онај назива битангама и кретенима.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: