Компас за прави пут

При­ча­ју­ћи јед­не ве­че­ри са бра­том Јан­ком о не­ким оп­штим те­ма­ма и по­ку­ша­ва­ју­ћи да ри­је­ши­мо све про­бле­ме код нас и у окру­же­њу, до­ђо­смо до то­га да он по­ме­ну кри­ла­ти­цу „У цар­ству сли­је­пих ћо­ра­ви је краљ”.

И на­рав­но, при­хва­та­ју­ћи да је та­ко, кад Јан­ко оде, оста­дох да раз­ми­шљам и у глави вр­тим фил­мо­ве по­ли­тич­ке сце­не у Цр­ној Го­ри. То­ли­ко ме за­му­ти­ла сва та гун­гу­ла, по­чев од на­је­зде но­вих гра­ђан­ских по­кре­та, но­вих иде­ја, до­ка­зи­ва­ња да ако сам Ср­бин ни­је­сам „гра­ђа­нин”, рас­па­да пар­ти­ја ко­је већ ег­зи­сти­ра­ју на по­ли­тич­кој ма­пи, упли­ва ме­ди­ја у про­гра­ме по­је­ди­них опо­зи­ци­о­них ор­га­ни­за­ци­ја, до бру­тал­них ла­жи и под­ме­та­чи­на по­је­ди­них ме­ди­ја, да сам до­шао до за­кључ­ка ка­ко нам тре­ба ком­пас у гла­ви и ср­цу да нам по­ка­же пут из­ла­ска из овог ла­ви­рин­та.

За­што ком­пас? Због то­га што на пи­та­ња од ви­тал­ног зна­ча­ја тре­нут­но не­ма­мо одго­вор. Тај ком­пас мо­ра да бу­де по­ли­тич­ки про­је­кат за све нас у Цр­ној Го­ри и да до­ђе као плод ви­ше здра­во­ра­зум­них ми­шље­ња. На­гла­ша­вам здра­во­ра­зум­них, а не на­мет­ну­тих од но­во­пе­че­них ква­зи­ин­те­лек­ту­а­ла­ца и фи­ло­зо­фа ко­ји се Хе­ге­лу и Кан­ту не би по­ма­кли кад је су­коб ми­шље­ња на днев­ном ре­ду.

Продаје се све

На­рав­но, иако је пад ДПС-а Ми­ла Ђу­ка­но­ви­ћа при­о­ри­тет ни­ка­ко не сми­је­мо насје­сти на под­ва­лу пла­ни­ра­ну од го­ре на­ве­де­них, да се он мак­не, а они га на­слије­де, са још ве­ћом и го­ром мр­жњом пре­ма сви­ма ко­ји не ми­сле као они.

Пр­во и основ­но је пад ре­жи­ма ко­ји је на ста­кле­ним но­га­ма, уз­др­ман чак и од америч­ких парт­не­ра ко­ји же­ле по сва­ку ци­је­ну од­го­вор­ност за афе­ру Те­ле­ком. Зна­мо да је у тој афе­ри сви из по­ро­ди­це Ђу­ка­но­вић и да је та­кав став Аме­ри­ке пре­ма њи­ма по­ка­за­тељ да им по­ли­тич­ка бу­дућ­ност ни­је бли­ста­ва.

Да­ље, рас­про­да­ја Кра­љи­чи­не пла­же, ко­ја је мје­сто оку­пља­ња ло­кал­них и регионал­них ма­фи­ја­ша, ко­ји тра­же уто­чи­ште код глав­ног ше­фа је скан­да­ло­зно, па се и он сам ухва­ти за гла­ву о ка­квим се пре­ва­ра­ма ра­ди.

Ђу­ка­но­вић је еко­но­ми­ју свео на го­ли кри­ми­нал, и овим по­след­њим про­јек­том аутопу­та Бар–Бо­ља­ри ста­вио ом­чу на врат ко зна ко­ли­ко ге­не­ра­ци­ја ко­је тек тре­ба да жи­ве у овој др­жа­ви.

Да је сре­ће, са­мо би ово би­ло до­вољ­но да ре­жим пад­не, а не при­де уни­ште­ње свих фа­бри­ка по Цр­ној Го­ри, до­во­ђе­ње рад­ни­ка на ни­во со­ци­јал­них слу­ча­је­ва и са­мим тим уни­шта­ва­ња по­ро­ди­це као сту­ба здра­вог дру­штва.

Став ЕУ – НАТО

Ту нам је, ком­пас нај­по­треб­ни­ји. Власт ка­же да ЕУ не­ма ал­тер­на­ти­ву. Та­ко­ђе, твр­де да НА­ТО не­ма ал­тер­на­ти­ву. За­што не­ма? Па због то­га што су ли­стом сви на за­дат­ку под ко­ман­дом Ми­ла Ђу­ка­но­ви­ћа да нас уве­ду у ту али­јан­су.

Ал­тер­на­ти­ву не­ма­мо јер су им чел­ни­ци тог ђа­вол­ског са­ве­за обе­ћа­ли очу­ва­ње свог бо­гат­ства ко­је су не­прав­но сте­кли и оте­ли од свог на­ро­да. Обе­ћа­ли су им то као на­гра­ду за пре­ћут­ки­ва­ње бом­бар­до­ва­ња Цр­не Го­ре и чи­ње­ни­це да су пр­ве неви­не жр­тве па­ле на на­шој те­ри­то­ри­ји, у Му­ри­ну и Да­ни­лов­гра­ду.

Не­го, има­мо и дру­ге пу­те­ве, па кад их раз­вла­сти­мо они ће до­ћи са­ми по се­бе.
Ако ма­ло вра­ти­мо ври­је­ме уна­зад и за­ви­ри­мо у про­шлост ви­дје­ће­мо да је иде­ја ЕУ пот­пу­но исто­вјет­на иде­ји на­ци­стич­ке Ње­мач­ке и Хи­тле­ра. Ге­белс је по­чет­ком три­де­се­тих го­ди­на два­де­се­тог ви­је­ка при­чао о ује­ди­ње­ној Евро­пи.

Тра­жио је да злат­не Рајх – мар­ка бу­де пла­те­жно сред­ство чи­та­ве Евро­пе, а да ће Ње­мач­ка би­ти га­рант ми­ра. Исто као са­да Мер­ке­ло­ва са еуром. Ко­ман­да Вер­мах­та је би­ла у При­зре­ну, а са­да је ко­ман­да ње­мач­ког КФОР-а у ње­му. Зна­чи, то­чак исто­ри­је се опет окре­нуо и, на­рав­но, опет исти не­при­ја­тељ, ко­га по­ку­ша­ва­ју да сло­ме еко­ном­ски кад не мо­гу вој­но. Опет Ру­си­ја.

На на­шу и сре­ћу свих пра­во­сла­ва­ца и сло­бод­них љу­ди Ру­си­ја је бра­на злу ко­је нам уво­де у Цр­ну Го­ру и искре­на ру­ка при­ја­те­ља ако је при­хва­ти­мо.
Ру­си­ја ба­шти­ни европ­ске ври­јед­но­сти и иде­а­ле као што су сло­бо­да и ува­жа­ва­ње лич­но­сти у свој ње­ној је­дин­стве­но­сти, што уоста­лом пред­ста­вља јед­ну од кључ­них ми­сли ру­ске ре­ли­ги­о­зне фи­ло­зо­фи­је.

Са­мо пре­и­спи­ти­ва­ње и са­мо­кри­тич­ност је­су осо­би­не ко­ја ру­ска на­ци­о­нал­на самосви­јест при­хва­та, од са­мих европ­ских из­во­ра, од ста­ро­грч­ке фи­ло­со­фи­је и кул­ту­ре. Све др­жа­ве се гра­ни­че јед­на са дру­гом, а Ру­си­ји је не­бо гра­ни­ца. Без руског га­са и ју­жног то­ка овај ре­ги­он је осу­ђен на про­паст.

Са­мо ве­ли­ка ру­ска ула­га­ња, пра­ће­на озбиљ­ним ин­фра­струк­ту­рал­ним ин­ве­сти­ци­ја­ма и отва­ра­њем но­вих рад­них мје­ста, га­ран­ту­ју ду­го­роч­ну еко­ном­ску ста­бил­ност.

Тре­ћа ди­ле­ма

Част и чест свим но­во­фор­ми­ра­ним пар­ти­ја­ма, ли­дер­чи­ћи­ма, по­кре­ти­ма, грађанским ге­ни­јал­ци­ма и глум­ци­ма, али овај ре­жим, пот­кри­је­пљен ова­квом крими­нал­ном по­др­шком ру­ше са­мо про­те­сти. Ули­цом су до­шли, ули­цом не­ка оду. Мир­но, без тен­зи­ја, као и они ко­ји су при­је њих би­ли.

Озбиљ­ни по­ли­ти­ча­ри из опо­зи­ци­је су то схва­ти­ли и хра­бро на Скуп­шти­ни и у меди­ји­ма, из­ни­је­ли све про­бле­ме ко­ји му­че Цр­ну Го­ру. Зна­чи, без об­зи­ра што им за сва­ки по­тез на­род тра­жи ма­ну и дла­ку у ја­је­ту, а не ви­ди имо­ви­ну вла­сто­др­жа­ца и њи­ма бли­ских љу­ди, не ви­ди ста­но­ве по Мен­хет­ну и оста­лим свјет­ским дестинаци­ја­ма ко­ји ко­ри­сте њи­хо­ва дје­ца, не ви­де да су све ври­јед­но уни­шти­ли они, а не опо­зи­ци­ја, ли­де­ри сло­бод­них гра­ђа­на ће би­ти на про­те­сти­ма и предводити их.

За­то на­ро­де Цр­не Го­ре, ко­нач­но по­ка­жи­мо да има­мо до­сто­јан­ство. По­ка­жи­мо Госпо­ду да ни­је по­гри­је­шио што нам је дао да жи­ви­мо, да ни­је­смо јад­ни­ци и су­жњи, већ нор­мал­ни љу­ди ко­ји зна­ју да жи­вот има сми­сла са­мо ако га жи­ви слободан човјек.

По­ка­жи­мо сви­ма да ври­је­ди­мо и да нам је ком­пас у на­шим ср­ци­ма по­ка­зао пра­ви пут. Пут на ко­ме ће до­бро пре­ваг­ну­ти над злом, пут ко­ји је ода­бра­ла ве­ћи­на грађана Цр­не Го­ре, пут ко­ји је те­жак, али ко­јим ће по­но­сно кре­ну­ти пра­вед­ни­ци и по­бјед­ни­ци.

Аутор: Ве­ли­мир Ера­ко­вић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: