Комраков: Хроника најављене смрти

Ин мемориам

Кратка, рекло би се штура и вијест без боје, мириса и укуса. Ледено хлада и стерилна. Са више патоса и осјећаја најављују се прогноза времена и спортски резултати. Али, ово је било нешто друго. Требало је да буде људскије, али није. На дневнику, тик испред спортског блока, јављено је да је умро човјек, новинар, уредник и свједок једног времена, Милорад – Мики Комраков.

Оно што нико није смио да јави, а он би то гарантовано јавио, јесте да је смрт Милорада Комракова заправо последњи чин његовог убиства, започетог давне 2000 – те године, у суморној београдској петооктобарској ноћи. Ноћи пуној мрака, дима, мржње и насиља.
Те ноћи, пред налетом дивљака са демократским предзнаком, јуришника Војислава Коштунице и Зорана Ђинђића, Комраков је жестоко претучен и једва је остао у животу. А био је на радном мјесту и радио оно што му је био посао. И не само посао, већ и љубав. Јер Мики је много волио свој занат, посветио му читав живот и радио га најбоље што је знао и умио. Не зна се да ли је он изабрао новинарство или је оно изабрало њега, али посветио му је цијелог себе. Ни боље ни горе плаћен нити у било чему привилегован у односу на „колеге“ му, оне „колеге“ које су те ноћи калаузили и отварали канцеларије маскираним утјеривачима демократије и упирали прстом у „неподобне“. Био је један од најбољих не само српских већ и југословенских новинара у вријеме док је још било новинарства. А то његово „најбоље“ неки су сматрали довољним разлогом за линч, и Мики је безмало био линчован. А твоји џелати и данас, не скривајући бодеж мржње у рукама, вршљају твојом Србијом.
Каже се да је у сваком рату, а те ноћи се на улицама одвијала његова најгора врста – братско разрачунавање, прва жртва – истина. А кад погине истина, до погибије новинара само је корак.
Некад давно, док су се ратови водили уз какве – такве моралне норме, важило је правило да се гласник не убија. Те ноћи није било ни морала, ни правила, ничега људског што би зауставили дивљачку хорду која је, у име демократских промјена, палила Савезну Скупштину и растурала зграду РТС-а. У том лудилу, Комраков је, под изговором колатералне штете несавјестних табаџија, заправо био унапријед циљана и погођена мета.
Комраков никад није одустао од трагања за истином о 5. октобру. Написао је више књига у којима је, новинарски професионално и људски поштено, демаскирао многе људе и многа дешавања уочи и током те ноћи погрома на неистомишљенке. Међутим, колико год се трудио да сакрије дубину повреда, и оних физичких и оних које су му, као канцер, нагризале душу, било је више него очекивано да ту битку за свога живота неће добити. Али, из балканског мрака, уз угашена свјетла у српској механи, уз увијек дежурне џукце спремне да зареже и угризу све што није њихово и по њиховом, Милорад – Мики Комраков одлази као ријетка свијетла и непотрошена свјетлост српског новинарства.

Знам да ће ови редови поново повампирити старе слуге нових господара да дигну глас на обојицу, али с пуно поноса могу да кажем да ми је била част што сам га знао, што смо се дружили и сарађивали и што смо били пријатељи. Јер, био је несаломиви карактер, частан и непоколебани борац за истину, правду и родољубље. „Патриотизам је ствар кућног васпитања“, говорио је Момо Капор, а Комраков је био лијепо кућно васпитан.
Милораде, истину и данас покушавају да убију и да опет репризирају ноћ када је отпочело твоје убиство. Јер неке ствари су старије од свега што смо мислили да знамо и хтјели да сачувамо. „Само су свемир и људска глупост вјечни“, рекао је Ајнштајн, а ја бих том његовом „списку“ додао и мржњу, завист и подлост, тако својствене нашем народу. Али, ти си сад свему томе недостижан. И сам си знао да и новинари на крају свега буду само вијест. Она о теби је требало да буде другачија, топлија и људскија. Али, ово више није она твоја кућа. И знам да неће бити комеморације јер сувише је мало оних који би чисте савјести могли да погледају у твоје мртве очи. Али, Мики, легендо, путуј, смирене душе јер си учинио највише што се могло за част и достојанство српског новинарства. Више од тога може само Бог.

Емило Лабудовић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: