Комунисти и нове политичке снаге пројекта “Европа сад”

Пише: Владислав Вуковић, Југословенска комунистичка партија Црне Горе (ЈКП ЦГ)

Контрареволуција у свијету, а нарочито у Европским социјалистичким земљама, осамдесетих и деведестих година, толико је девастирала тековине социјализма, да су и они који су од њих имали највећу корист (радници и радничка класа) постали актери тих контрареволуционарних промјена. Томе је несумњив допринос дала политичка западна пропаганда под кринком демократије, чиме идеолошки оправдавају њихов вишедеценијски милитантни интервенционизам у читавом свијету.

Огромним пропагандизмом успјели су да на планетарним размјерама озлогласе социјализам и комунизам. То одиозно показује представљање и доношење – у органима Европске уније – резолуције којом се изједначава комунизам и фашизам (ставити у исту раван научни поглед на свијет и расистичку теорију и праксу – која је настала у најјачим чланицама ЕУ – је и чињенично и морално недопустив процес и чин).

Међутим, више чуди да такве процјене прихватају и некритички релевантни политички чиниоци у Црној Гори и државама/републикама бивше Југославије. За њих није од значаја, поред многих позитивних тековина што су комунисти Југославије:

-показали одлучност у свим историјским околностима, да се брани интегритет, достојанство и независнот земље и то без икаквих колебања и предомишљаја. У томе свему комунисти Црне Горе увијек су били у првим редовима;

-градили су социјализам и подстицали народ на прегалаштво и одлучност у томе;

-подигли су земљу из пепела у друштво индустријализације и економског просперитета и високог медјународног угледа;

-педесетих година прошлог вијека обезбиједили су да наш југословенски социјализам поприми самоуправни карактер, по чему се битно разликовао од земаља тзв. реалног социјализма.

То, као и наше истакнуто мјесто у покрету несврстаних земаља био је велики трн у оку неким од најмоћнијих капиталистичких а можда и других земаља. Тиме се може објашњавати да је Југославија једина бивша социјалистичка земља која је страдала од стране деветнаест земаља НАТО пакта.

Унутрашње и спољашње снаге су срушиле наш самоуправни социјализам и увеле транзицију у капитализам, пљачкашким поступцима довели су нас у стање:
-урушавања, пљачке и опште деструкције материјалне базе друштва (све је распродато, опљачкано, уништено, а радништво изманипулисано без основних права, послато на улице);

-вишепартизам означио је класни елитизам власти-путем којег се регрутује нова тзв. градјанско-партијско-елитистичка буржоазија, која елиминише остале дјелове друштва, претварајући их у аморфну, немислећу масу, све под плаштом већ испробаног демагошко-популистичког национализма и грађанизма.

Свака озбиљна анализа показала би да комунисти у крајњем никада нијесу имали других интереса осим општенародних, првенствено интереса оних који живе од свога рада као произвођачи материјалних и других друштвених добара, а при томе су трпјели или као данас што трпе невиђену сурову експолатацију.

Борили су се за социјализам, а то је, у данашњим условима-борба за социјалну правду са конкретним и видљивим резултатима. Они никада не траже ништа више за себе него за остале дјелове друштва (то се не може упоређивати са данашњим односом владајућих партија према народним масама).

Има нешто што комунисте битно ралзликује од свих других партија и покрета у прошлости и данас, а то се огледало и огледа у строгом критичком односу према својој прошлости.
Прави комунисти су испољавали, а и данас то чине, бескомпромисним односом према ревизионизму, опортунизму и преласку дјелова или цијелих партијских организација на позиције контрареволуције (ДПС је такав еклатантан примјер). За то су садашњи комунисти, према статутима и програмима, били и остали на линији оних који су се борили против данашње тридесетогодишње ДПС власти. У тој подршци са другим партијама са којима су комунисти ступали у политичку коалицију, поред неспорних позитивних елемената те сарадње, комунисти су искусили и покушаје манипулације од стране појединих партија.

Лидери тих партија су ову нашу заједничку борбу омаловажили и искористили само комунистичку подршку за своју личну промоцију, промицање и “напредовање” као дјелова неке нове владајуће елитистичке класе, која само треба да заузме позиције ДПС елите, преузме њихов политички манир, али у још примитивнијем стилу, како би се (за очекивати је) у некој политичкој перспективи можда и срели и измијешали са њима.

Оваква преокупација бивших и садашњих партија условљавала је и условљава да ништа конкретно нијесу учинили за суштинско мијењање социјалног стања, односно економског положаја радних маса у Црној Гори.
За посљедњих тридесет година нико није пројектовао и покушао да нешто конкретно реализује, осим што је оставио неколико стручно-научних и популарних пројеката без покушаја конкретне реализације. Отуда савремене црногорске комунисте у Црној Гори, са нужним уважавањем привлачи актуелни пројекат Европа сад, чији су аутори министри из тзв. експертске Владе Црне Горе. Посебна вриједност овог пројекта огледа се у томе што је по њему реализовано побољшање материјалног положаја најугроженијих дјелова нашег друштва и са чврстим опредељењем да се у томе плански иде даље на побољшање статуса пензионера и других угрожених дјелова друштва.

У околностима када су најистакнутији протагонисти овог пројекта, односно програма који је усвојила Скупштина Црне Горе, чланови Владе у оставци, то реално може бити доведена у питање његова даља имплементација. Зато је оправдано њихово опредељење на формирање покрета или партије која ће се изборити парламентарним средствима, за досљедњу примјену овога пројекта, који слови под називом Европа сад.
Ако је циљ овог пројекта социјална правда у пуној примјени, што је идеал сваког развијеног друштва, онда комунисти немају разлога да не подрже на сваки начин ову политику и праксу. Не само комунисти него и симпатизери и други грађани треба да подрже протагонисте пројекта Европа сад. Овим пројектом остварују се најплеменитији идеали социјалне правде односно истинског социјализма, а то посебно у драматичним и анархичним условима црногорске политичке сцене на којој је, након тродеценијске дпс владавине, завладала незапамћена партијско-ћифтинско-шибицарска халапљивост и примитивизам дојучерашње опозиције, а од 30. августа 2020. исте такве неснађене власти.

Зато комунисти треба да подрже само оне политичке снаге које се- и поред свих идеолошких разлика- могу окупити око нечега што је препознато као за сада једино здраво, конкретно и смислено, а то је пројекат “Европа сад”.

Сматрамо да треба подржати главне иницијаторе и творце овог пројекта, којима је као министрима неправедно ускраћена могућност да исти реализују и доведу до краја, при чему су се на невјероватан и недопустив начин створили услови и простор за ревитализацију и дјеловање поражених политичких субјеката, на челу са ДПС-ом, њиховим тадиционалним савезницима и сателитима.

Хлеб са укусом смрти

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: