Комунизам као судбина: Пустоши духа

Пише: Милош Станојевић

На дукљанским порталима има аналитичара који са посебном емоцијом и пуним устима кажу да су комунисти. И то они старог кова из доба Кардеља, Доланца, Капичића и осталих идеолошких вјерника система који се прије 30 година распао у парампарчад. Џаба њима што више нико не памти самоуправљање, а и они најзадртији не би данас знали да објасне шта је био ССРН, ОНО и ДСЗ и остале скраћенице. Џаба тај заборав када они добро памте што је било прије Осме сједнице ЦКСКС (успон Слободана Милошевића), јер је то за њих обећана земља, док све оно након тога проглашавају великосрпским пројектом освајања бивше браће и небраће. 

Интересантно је да се они приликом анализа увијек враћају на период испред Осме сједнице, односно једно 30 година уназад. Иако тако заковани у то вријеме дијеле на све стране лекције о будућности, а посебно онима који су се након планетарног слома комунизма вратили старим вриједностима које је комунизам прогласио ретрогадним. Дакле, нацији, вјери, традицији, демократији, приватном власништву, односно свим вриједностима које су преживјеле комунистичку авантуру и већ дуже се налазе чак на списку жеља и превејаних комуниста уочи Осме сједнице.

Посебно је у том погледу карактеристичан један аналитичар са необичним презименом -Пустахија. За њега је све пусто наком Осме сједнице, док онога прије није било на кугли земаљској, а неће га ни бити више док је свијета и вијека. 

Интересантно је да је он у првим редовима повратка некакве НВО која се назива Црногорска православна црква и на њен помен уздрхти његово комунистичко и атеистичко срце. Као да хоће да каже да нема комунисте и атеисте без цркве, иако су његови претходници прије Осме сједнице цркве већином рушили или у њима држали стоку.

Жалосно је и за саосјећање то његово пошто-пото да буде комуниста. Као да тиме доказује себи и другима да је још увијек жив и да за њега има наде. И има наде, али не тамо гдје је он залудно тражи. Не крије се она у сједницама ЦК И СК, које више ни они који су томе присуствовали, уколико их још има, не памте када се све оно у шта су вјеровали распало у парампарчад. Симпатична ми је та њихова жеља да сачувају ту пропалу идеју и опет јој улију душу. Али она се некако не прима ни у њихову душу, па помоћ траже у неким псеудо религиозним организацијама и политичким партијама који се тобож брину о свему ономе што су комунисти уништили. Односно у нацији, цркви, вјери, традицији… Пустоши духа комунизма још увијек окивају Црну Гору и не дају јој да дође себи и другима, него се „пустахијским“ врлетима и стазама залудно пење тамо одакле треба да сиђе, односно са брда на којима умјесто Христа стоји петокрака!  

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: