Коначно!

Пише: Јован Лакићевић

Коначно смо дочекали и тај дан да председник Србије изговори, отприлике: Ако Приштина настави да бојкотује договорену Заједницу српских општина и друге значајне ставке из више  договора о Косову* – дижемо руке од Бриселских споразума! Добро, он је то рекао увиђавније, дипломатским језиком, али – то је то.

Што се мене тиче, то је могло да се каже и прије пет и прије седам година…. И онда би нам свима било лакше. И не би било сумњи, којима је био оптерећен и наш неумрли Митрополит Амфилохије, готово до преткрај земног живота,  о  могућем исходу вишегодишњих преговора.

Не треба, међутим, сметнути с ума чињеницу да  је последњи разговора предсједника Србије са  Амфилохијем и Јоаникијем прошао у духу „обостраног разумијевања“, када су по мом осјећају отклоњене и последње резерве црквених великодостојника о овој дуготрајној, да  и сложеној   политичкој работи!

Бићу срећан кад чујем и ону, дуго очекивану реченицу, од било кога на челу Србије:  Бриселски споразуми , (ваљда их је било готово  педесетак!) које је једино испоштовала (на своју огромну штету) српска страна – више не важе!

Да будем искрен, ја, како ни 99 одсто грађана Србије, Српске и Црне Горе, немамо појма о њиховом садржају ( јер је то остала нека полудржавна тајна), али се чинило,  по развоју догађаја на Косову и Метохији, од њиховог „осамостаљења“,  да је све водило коначном признању Косова*!

Уосталом, то је, као што је и политичким аналфабетама, попут мене, потпуно јасно, да је формални потпис, неког од плаћених, или уцијењених челника Србије, био, кобајаги, услов за  „улазак Србије у ЕУ“.

„Мало сутра“, што би рекао мој пријатељ Слоба! Мислим на улазак у Унију, које, док ми стигнемо на њена врата, више неће ни бити. (А и да је буде, Србија ће остати пред њеном капијом!)

Они који боље памте, сјетиће се, да је „последњи услов“ нашег уласка у споменуту организацију био  – предаја генерала Младића  и предсједника Караџића, па кад је и то обављено, на радост и малу вајдицу „заслужног грађанина“ Микија Ракића и  његових сабораца за бољу и послушну Србију, онда се, „одједаред“ нашао и услов – о признању Косова*…

Настојао сам, као и многи од нас, грађана Србије и Црне Горе, да убиједим себе, да су бриселски  разговори и преговори са представницима  Шиптара са Косова и Метохије, уз одлучујуће суфлирање њихових ментора Атлантиста,  само дипломатска игра док се не стекну повољнији геополитички услови за  капитализацију Резолуције УН 1244. Поједностављено речено, хоћу да вјерујем да је у питању била – куповина времена.

Чак иако није,  проток  времена  (од десетак година) нам је било – савезник! Данас се, као што је овом приликом видљиво, због промјене геополитичких прилика, може и друкчије разговарати о будућности Косова, упркос жељама и намјерама земаља такозване Квинте, плус ЕУ.

Хоћу да вјерујем да је  актуелни  предсједник Србије, помињући  више пута „компромисе“ у преговорима, мислио на степен могуће  аутономије, а не никако, не дао Бог, на некакве подјеле наше територије!

У овом часу улазак у тзв Европску Унију, није више , (осим за Поглавникову Црну Гору)  „пут без алтернативе“…  Данас је и последњим политичким наивчинама јасно, да је то пут Домановићевог Вође… у провалију!

Прије годину дана био  је у оптицају  замагљен предлог да се ЕУ подијели на три лиге, при чему би се у трећој нашле земље остатка Балкана.  Што ће рећи, Европу су , на овом терену, отпочетка интересовала само два ресурса – рудна и привредна богатства и јефтина радна снага…Па се и са тим стало.

Ово је, можда, прилика да подсјетим, да је извјесни Вук Јеремић, сестрић чувених „демократа „ из Б и Х, блиских у својим поступцима  својим истовјерницима из Саудијске Арабије, као министар спољних послова Србије, испословао двије веома важне ствари на немјерљиву  штету земље коју је представљао.  Прва је оно његово „наивно“  питање Међународом суду у Хагу – да ли је Косово* имало право са се отцијепи од Србије, и друго – његова иницијатива да се питање Косова* измјести из УН у Европску унију.  И на томе му се може честитати! Е, тужна моја Србијо, ко те представља и ко је тобом владао…

И сад се ми чудом чудимо „двоструким стандардима “ ЕУ  и Вашингтона!  Драга  моја браћо, наивни Срби, па зар смо за двадесет година заборавили ко је разбио Југославију,  ко нас је бомбардовао, ко нам је растурио земљу, ко нас је уназадио за 5о и више година!? Ко нам је бомбардовањем нанио штету од преко сто милијарди долара, а да је за те злочине, захваљујући њиховом министру Свиланоивићу, повучена оптужба против НАТО пакта!?  Па са њима, као медијатораторима преговора, разговарамо о судбини Косова, коју су они у страшном рату са Србијом и Србима, бар што се њих тиче – ријешили!

Па , Косово* је, забога, њихово недоношче  и зар треба вјеровати  да ће ту бити било каквих уступака с њихове стране?!

Сво вријеме водимо преговоре са нашим освједоченим непријатељима из потоњег рата, којима су Хрвати, муслимани, Шиптари били савезници у улози њихове пјешадије, у борби против српског корпуса на Балкану, а очекујемо „равноправан гретман“, као што је то било и са НАТО судом у Хагу!?

Заборављају наши предводници у последњим годинама да су нам Енглези и Њемци били, бар у потоња два вијека, највећи непријатељи! А то су и до ових дана. И ту, драги наши челници, за дуго неће бити никаквих промјена!

Треба ли било кога подсјећати како су Њемци, као  господари ЕУ, у њу, баз икаквог реда и услова, наврат нанос попримали своје „савезнике“, да не кажем слуге из Другог и Првог свјетског рата, Хрвате, Словенце, Бугаре, Румуне , Арбанасе (у НАТО) и друге њихове негдашње сателите  након распада СССРа… и, да додам, како су Енглези „искочили“  из Уније када су видјели да тамо не могу водити главну ријеч!

Својевремено сам  разумио потребу неких актуелних  српских челника да, по Макијавелију, и од непријатеља треба правити пријатеље  (мислим на добро познате „савјетнике“ актуелног предсједника из Лондона и Берлина , Блера и Шредера),  али је ваљало знати и да нека непријатељства трају много дуже од неких политичких мандата! (Сјетимо се шта су нам о Њемцима, а посебно Енглезима говорили двојица најумнијих међу нама, након Св. Саве, Његош и Св. Владика Николај!) Довољно је сјетитити се неких догађаја у последњих сто година.

Ваља  стално  имати на уму, да овдје није само у питању  планско смањивање Србије на простор Београдског пашалука, већ  разбијање Православља, на чему се деценијама систематски ради и потпуно елиминисање српског корпуса са лица земље! (О разлозима сам у неким мојим претходним текстовима на овом Порталу, говорио.)

Умјесто да хитно тражимо враћање питања Косова у надлежност   Савјета УН, који је донио Резолуцију 1244, ми се и даље надамо да ће нам  ЕУ у распаду помоћи ра ријешимо питање нашег  духовног Олимпа , Косова*, без кога  нам нема  ни опстанка на земљином шару. А ако то не буде могуће, затражити учешће Русије у даљим преговорима.

Дипломатске  изјаве неких наших челника, које смо последњих година могли чути, како Срби више неће ратовати и како “не смијемо дозволити да  у могућим ратовима гину наша дјеца“, осоколили су наше вјековне непријатеље Шиптаре да нам раде то што и данас раде на Косову*! Без обзира на „хуманистичку димензију“ таквих изјава, то се никад није смјело рећи! Или је могло мало друкчије. Рецимо, нећемо пустити да нам гину голобради регрути, као, рецимо, они хероји на Кошарама. Али хоће, да бране земљу и да гину – трећепозивци , добровољци и ратни ветерани, као што је било на Скадру, Мојковцу, Кајмакчалану и другим ратиштима у Великом рату…

Никад нећу заборавити саботажу ондашњег актуелног руководства Србије, кад је нас, неколико ентузијаста, 2006. године, спријечило у царској  престолници,  Крушевцу, у формирању Лазареве гарде, која би до данас имала више стотина хиљада добровољаца, спремних да погину за опстанак Косова* у Србији!

Такве изјаве, дате, можда, у најбољој намјери, граничиле су се, не само са пацификацијом, него и   са капитуланством. И биле су у крајњој супротности са спским ратничким, дакле борбеним и слободољубивим карактером народа, по коме нас је Планета запамтила! И биле у великој супротности са српским НДК!

Ако треба и референдум: Косово* или (трула) ЕУ! Шта мислите, господо, какав би искод био?Ако се Шиптари могу држати назови свога устава у онемогућавању формирања Заједнице српских општина, вањда можемо и ми свога, у коме се у преамбули каже да је „Косово и Метохија саставни дио Србије…“

Никад не треба заборавити да су Срби Велик Божји Народ, млад 12 хиљада година и да смо претрајали, упркос свим страшним искушењима, захваљујући Господу! Дакле, да имамо највећег савезника, уз наше знамените и Богу блиске свеце и да можемо, и у овим смутним данима, рачунати само – на побједу!

Упамет се добро, браћо,  и Срби и Црногорци! Ово су одсудна времена! А ко учини историјски заокрет и  дефинитивно се и што прије, откачи се од шарене лаже, зване ЕУ, обезбиједиће часно мјесто у српској историји!

Прочитајте ЈОШ:

Спавај мирно српска величино: Нашем брату Ћетковић Сергеју

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: