Коначно, ноћ више није ни тиха ни поспана

Пише: Милан Ружић

Има нечег дирљивог, а уједно и дивног, у дану када се деца распуштају.

У дану у ком ова тмурна времена обоји смех наше будућности и све је одједном лакше. Наједном знамо да ће овог лета нечије срце бити сломљено, нечије први пут занесено, неко први пут пољубљен, неко хиљаду пута. Биће „погледала ме/није ме погледала”, „Где излази?”, „Код кога је дошла на распуст?”, „Кад ћемо на базен?”, „С ким идеш на море?”.

Ниоткуда, улице су пуне младости, на селу одједном вишак људи, реке су окићене купачима, језера начичкана младим пливачима окупљеним око роштиљске решетке, на спортским теренима чак и ноћу остају будући шампиони. Мајице су терет за изгорела леђа, флаше од пива дочекују јутро на трибинама и клупама у парку, јутарњи сати у којима су сви били будни сада служе да се млади одморе од провода, а неретко и од себе.

Ретки призори нижу се на улицама…

Одједном се џангризави старци претварају у насмејане гледаоце који по трговима посматрају дечју игру, несташлуке, грљења и сећају се своје младости.

Замрзивачи са сладоледима опкољени су најмлађима. Модри правоугаоник базена постао је спас од врућине, а бетон око истог – писта на којој неко купи комплименте за изглед, а други прикупљају фрустрације.

И коначно, ноћ више није ни тиха ни поспана. У њој се дешавају најлепше ствари и творе успомене које ће ове младиће и девојке грејати једног петка у јуну када уморни изађу са посла и налете на веселу децу која бацају торбе увис.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: