Конфучије и Његош

Пише: Филип Јефтић

Протеклих неколико недеља мој кинески пријатељ и ја провели смо подсећајући се класика – он Конфучијевих „Аналекта”, а ја Његошевог „Горског вијенца”. Разговарајући о књигама, ауторима, и преводећи један другоме познате одломке, мој пријатељ је изразио незадовољство тиме што Кина више нема државни празник посвећен Учитељу. И ја сам се пожалио да ми немамо, нити смо имали, празник посвећен Његошу, иако је двестогодишњица његовог рођења пре три године била пригодна за то.

По утицају и значају за своје народе, постоје велике разлике између Његоша и Конфучија. Без Конфучија кинеска култура не би постојала. У нас, такав значај би могао припадати једино Светом Сави. Ипак, Његош је последњи у низу српских великана у чијем се делу и мисли кристализује срж српске културе и духовности. Разлози због којих Кина треба да слави Конфучија, а Србија и Црна Гора Његоша, суштински су исти.

Славећи Његоша, ми прво одајемо поштовање и захвалност великом владици за непроцењиво благо које нам је завештао. То налаже основна учтивост. Али ово је само површински разлог, само форма. Repetitio mater studiorum est, те је прави, дубљи, разлог евентуалног „Његошдана” у редовном подсећању да се вратимо њему и његовом делу и из њих извлачимо лекције и савете, како за народ тако и за сваког од нас понаособ.

Индивидуално, човек се може одрећи света, заборавити на прошлост и престати да планира за будућност, али народ ту могућност нема.

За народ, прошлост нису мртва слова историјских списа, она је жива материја са којом је у непрекидном разговору, у односу на коју се мери, и која му осветљава пут у будућност.

„Погледај огледало да би се знао обући. Погледај људе да би схватио добро и зло. Погледај историју да би схватио благостање и пропаст”, учи нас кинеска пословица.

Народ који заборави прошлост нема будућност, а управо супротан, погубан, савет да је заборавимо гласно се чује кроз уста злонамерних и слуђених. Тешка времена захтевају добре примере више него апстрактне теорије. Тим пре треба да се угледамо на Његоша који је у условима неупоредиво тежим него садашњим управљао земљом изузетно успешно, успешније него ми данас.

Тек враћајући се изнова и изнова Његошевом делу (као и сваком другом класику), бивамо у могућности да га доживимо не као непокретну ризницу, већ као непресушан извор мудрости. То је извор ванвременских принципа на којима велико дело почива. Једном откривени, схваћени и прихваћени, њихова корист је неограничена. Могу нам помоћи како да разбијемо таму садашњости, тако да осветлимо пут у будућност. Али, да би до њих дошли, морамо стрпљиво проучавати њихов корен и редовно му се враћати. Већина прочита „Горски вијенац” или „Лучу микрокозма” само једном, углавном у гимназији, и евентуално запамти неколико цитата. То је као загребати површину.

Неки би рекли да Србија има преча посла од увођења нових празника. Могуће. Исто тако, они који подржавају идеју не треба да буду нестрпљиви (склоност ка чему је, по Николају Велимировићу, највећи и основни српски грех).

Након Конфучијеве смрти његово учење се укоренило у кинеском народу тек после три века, током којих је претрпело сијасет напада, попут „Спаљивања књига и живог сахрањивања ученика“ – инцидента у коме је око пет стотина конфучиста живо сахрањено.

Имајући то у виду, не треба бити превише мрачан у оцени тренутног односа српског народа према Његошу. Ипак, ако тај однос не побољшамо и не продубимо, постоји могућност да се Његош сведе на амбасадора културе које више неће бити.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: