Konje i novinare ubijaju, zar ne?

Piše: Emilo Labudović

Bio sam to, dakle, i stvar poznajem iznutra. Bio sam to prilično davno, ali znate onu: jednom to, dovijeka to. A dok sam bio to što sam bio, prošao sam „sito i rešeto“ rekao bi naš narod. Psovali, otimali mikrofon, nagonili mi se mile majke, prijetili batinama, kleli i bogoradili, ali… bože moj, to se tada smatralo normalnim, jer šta je novinar do vreća za udaranje? I ko je novinar, a da mu se ne bi moglo sve to i još jego više. Nije tada bilo onih koji dižu glas protiv nasilja nad novinarima, bilo je mnogo više onih koji na njih dižu ruku. A kad ruka nije dovoljna, tu su bile redovno budne „trojke“ i bezbolke. Znate, one koje „ne bole“ ili bole kraće od modrica. A kad i one nijesu mogle da zaustave riječ, onda je slijedio metak, kukavički, iz potaje, mraka, a obavezno pod skrivenim pokroviteljstvom onih „na vrhu“ i braće im po švercu i kriminalu.

I što je onaj kojem se ne dopadaju novinar i njegova pitanja na višoj stepenici, to je novinar u njegovim očima sitniji, bezvredniji i dušu dao da se u njega i na njegovu glavu istrese sve nagomilano đubre frustracija koje muče onoga „koji na brdu ak i malo stoji“! A još ako je žrtva žena, e tu se junačina pokaže u punom sjaju svoga mraka.

Novinari, bez obzira jesu li žene ili muškarci, su, što bi se reklo ovim odomaćenim kvazigovorom, „po difoltu“, žrtve i mete svoje profesije. Jer, ko na istini radi i traga za njom, ona mu se, prije ili kasnije, obije o glavu. I to za male pare. Jer, istina je mač sa dvije oštrice, od kojih je jedna tupa i čiji rez boli do vrištanja. A pobornika te tupe strane mača je u društvu, ogrezlom u lažima, kao što je, ne piši mi ovo, Bože, u grijeh, ovo naše, ima dovoljno da se ni jedan novinar ne može osjećati sigurnim.
Kad kažem „novinar“ mislim zaista na novinare, jer i njih ima svakakvih. Nepismenih, polupismenih, uvlakača, požmirepa, tuđih glasnogovornika, lovaca na zmajeve i fatamorgane, itd, itd. Pravi se novinari, ipak, lako prepoznaju, a jedan od upečatljivih znakova prepoznavanja je upravo taj što su meta bez zaštite. Što su bolji, istinitiji i analitičniji, količina pljuvanja, psovanja, batina… sve je veća i žešća. Sve do metka iz potaje.

Gospođicu ili gospođu Jovančević ne poznajem lično, ali, ako mogu da iznesem sud zasnovan na iskustvu „iznutra“, rekao bih da je dobar i perspektivan novinar. Namjerno to kažem u muškom rodu, da bih njenu lijepu fizičku spoljašnost ostavio u drugi plan. Ni gospodina Jakova ne poznajem lično, ali mi je donedavno odavo čovjeka gospodskih manira. A još predsjednik svih nas, pa i gospođe/gospođice Jovančević. I bilo je za očekivati, bilo je normalno, bilo je moralno, bilo je ljudski, bilo je muški, bilo je građanski, bilo je čak i po zakonu, da se novinarka, kao i svi ostali, pred predsednikom osjete sigurnim, zaštićenim i, iznad svega, poštovanim. Bez obzira na pitanja koja postavljaju, lična, naručena, došapnuta… Jer, problem nikad nije u pitanju, već u odgovoru. Ali… predsjednik svih nas, pa i gospođe/gospođice Jovančević, se zaboravio, skinuo masku a navukao bokserske rukavice. Jer… novinar je, čudna mi čuda, kljuse na kojem se može jahati i šibati do iznemoglosti.

Gospođo/gospođice Jovančević, znam „iznutra“ kako Vam je bilo, ali glavu gore. Predsjednik svih nas, pa i Vaš, nije pljunuo na Vas, pljunuo je na sebe. A za to mu novinari, Vi pogotovo, nijesu krivi.