Конструктивна деструкција!

Пише: Иван Стоилковић

После три деценије гомилања проблема на релацији САД – Русија, Русија је одлучила да одговори на политику конструктивне деструкције, чиме је започела нова фаза у њиховим односима. САД су својим трајним кршењем међународног правног поретка и преузимањем улоге светског хегемона и путем континуиране, углавном насилне политике проширења НАТО-а – у шта спада и увлачење Украјине у пакт – и формално створиле неприхватљиву безбедноснуе ситуацију за Русију, и одговор, односно реакција Руске Федерације била је сасвим очекивана, као последица управо претходног, годинама наметаног модела односа са Западом.

Русија, суочена са реалношћу да ни САД ни НАТО нису спремни да се укључе у одговорну дискусију о потребама европског безбедносног оквира и да исти желе да уђу директно у границе Русије, предузела је кораке за промену оквира у којем би се водиле овакве дискусије. После изјаве Владимира Путина да је Руска Федерација у смртној опасности, било је нормално очекивати активирање специјалне операције.

Након овакве конструктивне деструкције, модел света у коме живимо је више него очигледно постао потпуно истрошен, доминација без контроле је исцрпила своје снаге. Време је за нешто ново, али као и при сваком порођају, и ово ће, надам се, бити пролазна бол.

Какав ће бити нови свет остаје да се види. Сваки појединац и свака држава која ће у новонасталим околностима тражити сигурност и гаранцију, треба одмах да добије по носу. А да ли ће криза самопроглашеног „цивилизованог“ света – који спас тражи у освајању нових богатства којима ће хранити своју похлепу за новом доминацијом – изазвати догађаје који ће угрозити опстанак људске цивилизације, видећемо ускоро.

Знајући да наше грађанство политику између осталог перцепира и као један од „најстаријих занатлија“ и верује да ће се велики играчи ипак договорити, морам да будем искрен, нисам баш сигуран у овакав расплет. Улог је веома велики, како оних који теже да наставе своју доминацију, тако и оних који морају да спасу своју државу и национална богатства.

Од нас ионако ништа не зависи, можемо да се понашамо одмерено и достојанствено или да глумимо да нас као неко нешто пита, док наша државна политика у ствари подсећа на вођење експозитуре неке стране туристичке агенције.

Неозбиљно је и лицемерно да држава која је прекршила Хелсиншку декларацију о неповредивости граница и Повељу УН у односу на територијални интегритет и суверенитет држава чланица, и то у односима према свом првом суседу Републици Србији, позива да неко други поштује исто то међународно право, заборављајући, односно правећи се мутав пред чињеницом да је наша држава у сваком погледу подржала тријумфалистичко оргијање САД и НАТО против мог народа и Србије, а хтео бих овде да поменем и пресуду Међународног суда о имену која није испоштована – захваљујући коме?

Да тачно је, позивам на поштовање међународног права и неповредивост граница, али само ако је то универзални принцип који важи за све, будући да малим државама преостаје само та заштита. Слугеранство и примена различитих аршина оне који су мали највише кошта. Зато ће кетманизам у међународним политичким односима који промовишете као врхунско достигнуће, само уназадити друштво и генерисати нове слепце и послушнике у јавном животу, а тиме и дегенерисати вредности у животу уопште и у друштву.

Ми Срби можемо слободно да дискутујемо на ову тему, јер смо на лицу места искусили „принципијелну“ позицију САД и ЕУ. Желим да кажем да у потпуности разумем вашу амбивалентност коју тако снисходљиво демонстрирате – Македонија је ипак чланица НАТО-а, али извините, нисам спреман да се дивим умишљеним марионетама које, као побрљавеле мантрају прљаве флоскуле из западног арсенала антируске хистерије, а нису ни почели да траже алтернативни пласман за брескву из Кавадараца, јабуке из Ресена, парадајз из Струмице и купус из Куманова. Важно, Орвеловата „Фарма” ради пуном паром. Али…

Нас су наши сељаци и наша радничка класа, господо, довели у Скупштину да бисмо штитили њихове интересе, а не прљави капитал глобалистичке олигархије. Зато не треба да вас чуди доминантно расположење нашег народа, већ треба да вас плаши то што сте контра свог народа, а крај ће рећи историја. Ја и овај пут бирам тежак пут. Иначе, Actum est, ilicet, неко ће морати да отвори врата Македонији у нову реалност, а она неминовно долази.

Извор: Срби.Мк

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: