Копривица: Да се коначно исправи неправда према шампиону!

Пише: проф. др Драган Копривица

Већ годинама у Црној Гори један број спортиста трпи велике неправде и дискредитовања од стране актуелног режима само зато што су, и поред свих притисака, одбили да приме чланску карту ДПС-а. Та партија и иначе настоји да у јавности све спортске успјехе Црне Горе припише себи, као своје приватне партијске домете. Али је зато током свих ових година живот неких спортиста испуњен горчином у њиховој сизифовској борби за исправљање бројних неправди.

У свему овоме препознатљиво је мешетарење спортских комесара из ДПС-а уз њихов критеријум давања подршке по партијском кључу. Зато и даље траје уходана пракса брижљивих провјера ко подржава владајућу политичку опцију, што је уходан критеријум за давање или недавање подршке, уз подјеле на пожељне и непожељне и у спорту.

Управо овакву Голготу, која нема ничег спортског и хуманог, пролази свих ових година и наш, али и свјетски шампион у боксу Ратко Драшковић, у својим узалудним настојањима да га његова Црна Гора коначно испоштује како и доликује.

Јавна је тајна да је Драшковићу још одавно нуђена чланска карта ДПС-а, и да је достојанствено одбио, што је наишло на хладан одзив и дугогодишњи реваншизам ДПС-моћника. Својевремено, (2007) тадашњи министар спорта, који има везе са спортом колико и с астрономијом, по кулоарима је преносио да Драшковићу не да подршку из личних разлога. Сљедећи министар је указао да би му подршку обавезно дао да је био у мандату свог претходника, кад је Драшковић по сваком основу морао бити проглашен за врхунског спортисту Црне Горе. Такво замешатељство траје до данас, а Драшковић и даље води своју борбу да његова земља испоштује само оно што би свака друга одмах учинила, уз пуни респект према његовом доприносу нашем и свјетском спорту.

У прилог блиставој причи о шампиону, којег режимска Црна Гора и даље избјегава да призна, треба се присјетити бар неких детаља, који указују на богату спортску биографију и пут овог врсног црногорског спортисте.

Ратко Драшковић, рођен 1966. у Никшићу, први меч је имао 1981. године, троструки је првак Црне Горе у тешкој категорији, јуниорски првак СФРЈ, сениорски првак СФРЈ, јуниорски првак Балкана, и јуниорски првак Европе у Тампереу као један од укупно двојице освајача те високе титуле на екс-ју простору. Потом су услиједили и највиши, врхунски резултати Драшковића, једног од најуспјешнијих боксера у историји Црне Горе. Постао је професионални првак Балкана, затим и професионални првак свијета, и то не у једној, него двије асоцијације: у првој, ГБУ, титулу је освојио у Баден-Бадену у Њемачкој, а титулу свјетског првака у WБУ асоцијацији у тријумфалном мечу у Магдебургу. Дакле, обје титуле освојио је на страном терену, и обје бранио такође ван Црне Горе, у Цириху, у Швајцарској. Ове и овакве врхунске резултате Драшковић је једини освојио у историји црногорског бокса.Уз ове податке, достојне највишег поштовања, треба истаћи да Драшковић има и највише професионалних мечева у историји југословенског бокса. Притом је од првог меча у каријери (1981) до посљедњег (2016.) протекло 35 година, што је такође један од рекорда на нашим и ширим просторима у континуираном бављењу било којим спортом, посебно боксом.

Драшковић је боксовао са највећим свјетским именима, као што су Одли Харисон, олимпијски шампион и професионални првак свијета, Дени Вилијамс, професионални првак Европе и Комонвелта (својевремено побједник у мечу са Тајсоном), Синан Сам, професионални првак Европе, Премислав Салета, такође професионални првак Европе, и други.

На мечевима Ратка Драшковића у његовом родном Никшићу увијек је присуствовало по пет и више хиљада гледалаца, као и у другим градовима широм Црне Горе и бивше Југославије.
Драшковић је овако проносио славу црногорског бокса код нас и широм свијета, а због политичке неподобности и дан данас остаје званично непризнат од своје земље, и живи скромно борећи се за егзистенцију своје породице.

Радом и успјесима на домаћој и међународној сцени битно је утицао и на популаризацију бокса у Никшићу и Црној Гори, има тренерску боксерску лиценцу и ради у Боксерском клубу “Жарко Мијатовић” – Никшић, гдје младим спортистима преноси своја знања и искуства. Од значаја је навести и да се очевом професијом наставио бавити и син Бошко, који је на Медитеранским играма у Пескари освојио златну медаљу, учесник је пет европских, четири свјетска првенства и Олимпијских игара у Лондону, а као капитен репрезентације на европским олимпијским играма у Бакуу носио је државну заставу Црне Горе у име нашег Олимпијског комитета.

Али маћехински однос званичне Црне Горе према свјетском шампиону Ратку Драшковићу и даље траје. Примјера ради, уз све поштовање, ипак гротескно дјелује податак да је за све ове и овакве непоновљиве планетарне успјехе нашег бокса и спорта у цјелини, као једино од своје земље, добио признање: спортиста града Никшића. Усвајање новог Закона о спорту, који је управо прошао јавну расправу, на којој је било и значајне полемике поводом нехуманог односа Црне Горе према резултатима црногорског и свјетског шампиона Ратка Драшковића, прави је тренутак да се исправи дугогодишња неправда. Ово тим прије што ће верзија WBC бити увршћена у нови текст Закона, те би титуле Драшковића, остварене у такође врхунским асоцијацијама, морале бити испоштоване. Освајачи титуле у WБУ, коју Драшковић такође посједује, су и великани свјетског професионалног бокса Џорџ Формен, Рој Џонс Јуниор, Хасим Рахман и други, што довољно говори о нивоу такве асоцијације. На завршној расправи о Нацрту новог Закона о спорту, судећи и по ставу озбиљног спортисте и политичара, министра Јановића, треба се надати да ће се ова Голгота Ратка Драшковића коначно завршити. И да ће Црна Гора коначно испоштовати свог шампиона, и ставити до знања да све његове године огромног рада и свјетских резултата неће остати непризнате због политичког реваншизма и подјеле на подобне и неподобне спортисте по партијској линији.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: