Копривица: Дио Међународне заједнице закувао је са Србијом па сад мирише и на Криму

,,На противљење званичне Србије да већи дио Међународне заједнице глатко призна независност Косова и Метохије, речено је, као да су Срби народ другог реда, да уопште не треба бринути за све остале неуралгичне тачке у свијету, то јест, да је примјер Косова егзотичан изузетак, који потврђује правило. Да не треба бринути што је Србији одузет легитимни, историјски дио територије, да ће се на томе у свијету и стати. Јер Србија по нечијем закључку из врха свјетске моћи ионако има превише територије, па треба да буде у смањеном паковању, на крају, у форми оптималног београдског пашалука. А да су доскорашње глобалне силе хтјеле, због својих глобалних интереса, да слично ураде и с Кримом, и то би напросто био само још један интересантан изузетак, наставак приче о Косову и Метохији“, наводи се у саопштењу Драгана Копривице, функционера политичке групације коју предводи Милан Кнежевић.

Саопштење достављено порталу ИН4С преносимо интегрално.

У жељи да се ситуација на Криму разријеши уз евентуалне тензије једино за микрофонима, и нигдје другдје, уз очекивања да се постигне договор којим би сви били задовољни, ипак треба подсјетити на двоструке аршине дјелова међународне заједнице. Притом, док ми позивамо да се све ријеши обостраним договором, и без икаквих тензија, црногорска дипломатија је већ заузела став позивајући Путина да повуче трупе с Крима, иако још није доказано ни да је ријеч о регуларним руским трупама. Зато се искрено надамо да Влада Црне Горе бар неће увести санкције Русији, јер руска привреда тај силовити удар не би издржала.

Посебно што је то један у низу гафова црногорске дипломатије, сервилне према Западу, по којем се иста ствар може тумачити од случаја до случаја, јер за неке свјетске моћнике очито постоје прворазредни и другоразредни народи.

Зна се да је простор Косова и Метохије одувијек био српски, у највећој мјери, а да су тек неки социјалистички главари својим вјештим маневром прије неколике деценије одобрили насељавање српског простора избјеглицама из Албаније, сукцесивно протјериваним од Енвер Хоџе, који је под фирмом свог зулума вјешто насељавао свој живаљ на туђој територији. А у том послу су учествовали и неки тад истакнути србијански високи кадрови, правећи се да не виде о чему се ради, да се на дуге стазе мијења демографска структура Србије на Косову и Метохији.

Да је ријеч о још тада далекосежном плану стварања Велике Албаније било је јасно кад је број избјеглица превазишао број старосједјелаца, већ тад прогоњених Срба. А чак и тако помијешани живаљ, српски и албански, могао је мирно, у суживоту опстати вјековима, да није уплетена виша политика, чији је једини циљ био да се једној међународно признатој држави, Србији, буквално преотме њен суштински дио територије, народски речено, духовна колијевка, историјска вертикала, простор етничке и државне препознатљивости, културне есенције.

На противљење званичне Србије да већи дио Међународне заједнице глатко призна независност Косова и Метохије, речено је, као да су Срби народ другог реда, да уопште не треба бринути за све остале неуралгичне тачке у свијету, то јест, да је примјер Косова егзотичан изузетак, који потврђује правило. Да не треба бринути што је Србији одузет легитимни, историјски дио територије, да ће се на томе у свијету и стати. Јер Србија по нечијем закључку из врха свјетске моћи ионако има превише територије, па треба да буде у смањеном паковању, на крају, у форми оптималног београдског пашалука.

А да су доскорашње глобалне силе хтјеле, због својих глобалних интереса, да слично ураде и с Кримом, и то би напросто био само још један интересантан изузетак, наставак приче о Косову и Метохији.

Али, стварно наличје западног става добија другачији призвук тиме што се, већ по обичају, желе бранити западни интереси и на Криму, али Русија, гле чуда, не смије никако, и никад, бранити руске интересе на руском Криму, гдје је већински живаљ, и то убједљиво, не неки други, него управо руски, и то – био одувијек, и остао до дана данашњег. За разлику од Косова и Метохије, који вјековно нијесу били албански, него српски, Крим је све до 1954. ионако био руски. Да ли и та “ситница“ неком нешто на Западу говори и значи?

А предсједник Руске Федерације Путин се и нашалио, у циљу спуштања западних тензија, да, ако већ може КиМ, онда може и Крим…

И како је уопште дошло до ситуације да вјековно руски Крим постане на геополитичкој карти, на папиру, украјински? О томе се ћути, а истина је сасвим јасна и општепозната:
То је резултат појединачне политичке опуштености и незапамћене несмотрености. И руски високи званичници попут премијера Медвједева ових дана помињу фрапантан податак да је вазда руски Крим једним, напросто, смијешним, исхитреним потезом веселог Никите Хрушчова, 1954. године, додијељен Украјини, и то само као једној од ионако република СССР-а, дакле, у саставу једне исте велике државе. Као: “Украјино, ти си чланица СССР-а, па Крим био званично руски, или украјински, свеједно је, опет смо наши у нашем атару: Крим остаје на истом мјесту, јер, иако је полуострво, па никуд неће отпловити.“  Медвједев је на телевизији ту запањујућу одлуку прокоментарисао у ироничном тону опаском да је Хрушчов све то урадио око Крима: “за картошку“. То јест, за кромпир.

Дакле, битно је да нико са Запада не опструира право народа Крима да се слободно изјасни на свом референдуму, да све прође са срећом, у потпуном миру, реду и апсолутној безбједности свих грађана на просторима Крима, без разлике у односу на националну и вјерску припадност, а све у циљу даљег заједничког напретка, успјешног суживота и узајамног уважавања и толеранције.

Дио Међународне заједнице закувао је са Србијом, па сад мирише и на Криму, и ко зна гдје ће све још. Погрешан корак свјетских моћника, предузет у корист оних који на то нијесу имали право, кад тад се враћа као бумеранг, и то у корист оних који то право, историјски, дефинитивно имају.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: