Корацима патријарха Павла

Пише: Мишо Вујовић

“Протестанти”, не верски већ улични, већином професионални – дежурни на сваком скупу или бунту, активисти НВО – сви, разне удруге из Србије и окружења, ових дана новом стратегијом блокирања саобраћаја и појединих улица намеравају да још већим колапсом паралишу живот изводећи револтиране грађане на улице.

Полиција за сада статира, најчешће раздваја и смирује кад заварничи на обе стране.

Трагедија проузрокована чудним падом настрашнице, проузроковала је гнев, отворила многа питања на која надлежни морају дати одговоре. Судски јавно и транспарентно.

Без недодирљивих. Атентат незнањем, ситном уштедом малих профитера несвесних озбиљних последица треба у једном озбиљном процесу, као пример, драконски санкционисати.

Осим ситног “штипкања” или “крадуцкања” по хаџи Вељу, треба утврдити мотив, ко се тако опасно поиграо са безбедношћу грађана. Сагледавајући последице и вероватноћу још масовније трагедије овај акт се може убројити у тероризам, те не смемо елиминисати ни малу, али реалну вероватноћу, диверзије као последицу халапљивости и незнања.

Поменути екс министар за време чијег мандата је настала крилатица “ крадуцкај” у преводу “кради мало гради сигурно” као искусан грађевинац, уместо кога су робије одвалили директори националних Путева и Железница Србије, Бранко и Миланко, ни криви ни дужни, кажу, али дуг лојалности са нашим каматним стопама одужили. За једног од двојице актера,а лично сам упознао обојицу, знам да у казнено поправној установи у близини родног места продатог и тајно испорученог председника. није имао да купи цигарете и остале ситне потрепштине.

“Где су пара Вељо! Неко влада и узима паре, други страда нема за цигаре…,”пева се у Забели.

Но, вратимо се рушењу настрешнице Железничке станице у Новом Саду на којој се данас ломе многа правна, етичка, стручна, функционална, политичка питања. Кратко речено и држава као њена администрација и политичко руководство и држава- као народ препакован у становништво полажемо испит зрелости. Да ли ћемо постати маса за котрљање по улицама и за туђ рачун или ћемо сами као свесни људи одржавати хигијену свога дома.

Овај трагичан чин, истину треба утврдити, изазвао је револт грађана , оправдан наравно, али али део политичке резерве, чији их резултати нису квалификовали за озбиљније институционалне подухвате, видео је шансу да се улицом пречицом докопа власти.

У сенци претњи, крвавих симбола, режања, провокација, остао је један несвакидашњи професорски, васпитни, гест који острашћени табор покушава да дискфалификује наводном болешћу или лудилом.

Директор Змај Јовине Гимназије проф. др. Радивоје Стојковић човек који је придигао у престижну али то време као и све, посрнулу школу није имао много избора. Ако подржи протестанте и агип проп са Филолошком факултету под комесарском палицом Динка Грухоњића, елиминисао је неутралност професора и директора престижне гимназије чији су ђаци по инструкцијама поменутог штаба и комесара блокирали школу. Ни њих као малолетна лица директор школе, чија је дужност да обезбеди мирно и сигурно одвијање наставе није смео попут појединих професора хушкати на протесте и сукобе где није нести деци тог узраста.

Свестан да се ситуација усложњава добрим делим заоштрава и радикализује, професор Стојковић узео је молитвеник, псалтир, клекао на колена у дворишту школе коју зид раздваја од цркве и почео молитвом за мир да призива благодат Божју молећи се да се крваво обојене шаке не претворе у крвљу окупане животе.

Падом настрашнице у Новом Саду, многи кроз другу призму посматрају трагедије у школи Браће Рибникар у Београду или селу Дубона код Младеновца.

Гест професора Стојковића је дубоко хришћански, људски и пацифистички. Политички седативно – умирујући са јасном поруком да аргументе можемо уважити само ако их третирамо кроз непристрасно решето разума.

Нажалост, Стојковића је мало, штета за просвету срећа за фудбал, а и боље је да будемо добри ђаци, што и јесмо него лоши фудбалери, мада су нам колективна стремљења обрнута.

Молитва на коленима професора Радивоја Стојковића подсетила ме не патријарха Павла 19. јуна када смо у пратењи Кфора на пути од Девича до Пећке патријаршије. упали у заседу терористичке УЧК.

И док смо искакали из аута тражећи заклоне свити човек чија су дела обесмислила смрт, молитвено је стајао као свећа молећи Господа да га заувек остави ту на Космету на коме је деценијама живео.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: