“Корчулански” мускетари

Пише: Мишо Вујовић

На први поглед по свему су различити. Површински гледано. Али када се загребе дубље пред собом видимо три веома блиске личности. Сличне.

Остварене, транспарентне, духовите, енергичне, коректне…
У војсци им по причама, као и сада док евоцирају успомене, није било досадно. Смеха, хумора, вицева…, на претек.
Налети Митар, са хармоником , млађи мутант Миће Крстића из филма “Ко то тамо пева”, Микица кардиолог са гитаром бриљантни песник и сјајан музичар, Драганче са Дорћола, бивши фудбалер, млади доктор Пеђа из Марибора, разни живописни ликови са менталним тетоважама, увек насмејана и неуморна Дарја, Бобан из Аустралије, госпође Ана и Ранка. И наравно три мускетара, без, војске, химне и земље којој су се као и већина заклели на оданост и одбрану.

На Корчули су се упознали служећи војни рок. Пре три ипо деценије. Са истог места, са дипломом зрелости, растали су се утрчавајући у неизвесност сопствених живота, завејаних разорном олујом која ће прогутати војску, државу, унесрећити, раселити и завадити грађане без свести и снаге да се одупру надолазећем злу у коме ће слепи поданици својих малих велможа постати највећи губитници. Али као што лоши људи добрим временима дају опор укус, тако у лошем времену добри људи буде наду и оптимизам.

Тај оптимизам у себи носио је велики литерата и шмекер Момо Капор.

“Стари пријатељи су највећа драгоценост у животу. Наравно склапам нова пријатељства али чувам оне пријатеље који ме памте када сам имао тамну косу и био склон лудоријама”, записао је овај књижевник о пријатељству.

Постоје пријатељства која ни на тренутак не замиру чак када се људи под изазовима живота погубе по свету. Она увек остају жива, снажна, интензивна, утемељена у бунтовничком и чистом духу младости. И све се ту подразумева складно, коректно и хармонично.

“Та другарства су без калкулације и интереса, спонтана и искрена, као у детињству”, каже наш домаћин, Драго – Баја Маројевић, пирански угоститељ и рибар. Магнет за људе разних провинијенција. Духовит, врцав спреман да увек одреагује на свој начин. Васпитни есперанто – мануелног садржаја.

И сам признаје да га војска у почетку није фасцинирала. Служење војног рока за већину регрута је представљало изазов, али и питање части, узвишене обавезе и враћање дуга отаџбини. Било је и оних “пацифиста”, конформиста, симуланата, којима је војни рок био “губљење времена”, што се са овог становишта не би могло закључити. Некима од њих је дијагноза и касније потврђена и у цивилству.

Драго Маројевић, Иван Кијевчанин и Душан Попадић, другови из ЈНА, срели су се поново, ових дана, у Пирану, након 36 година.

“Функционисали смо као једно биће. Драго је био глава и он је доносио одлуке, и често их је сам реализовао. Ми смо га пратили као на покеру”, присећа се кроз смех Душан, привредник из Ужица, додајући да су били ипак мало другачији од осталих.

“То познанство у војсци мени је неко време кроз живот представљало својеврсно сидриште и у тренуцима када нисмо били у контакту”, надовезује се Иван, умерен и непрентециозан.

“Права другарства из војске прерастају у несаломива пријатељства. Као што је случај са друговима из детињства. Децу са којом одрасташ познајеш до сржи. И поред талога времена у међусобном односу та пријатељства су остала готово идентична – чиста и неискварена до краја живота.
Ђорђе Балашевић, пева ‘ У војсци сам срео друга до гроба”, категорично ће драго познатији као Рибар Баја.

Убеђен је да се у војсци као и у огледалу детињства види све. Људи се препознају, отворе се као браћа једни према другим.
Нажалост, војска је од угледне институције друштва постала маргинална у сваком погледу, компромитована, разбијена и на крају у сопственој земљи агресорска.

Сва тројица су сагласни да осим својих дела са земље носимо и пријатеље, а њихово пријатељство траје две трећине живота:

“ Човек даје печат свему. Од најниже инстанце до глобалних померања. Ко не познаје Драга Маројевића Бају тај је заиста сиромашан дух. Он је посебан друг, непоновљив. Баја је нас је окупљао, заједно смо пили, излазили, обављали дужности. . Сви смо се у његовом окружењу осећали бољим.
Годинама је свака мушка прича почињала или се пак завршавала о војци. Ја сам сваку моју почињао и завршавао о Драгу и Ивану.

И данас након толико деценија његова енергија доминира. Као што је организовао ово дружење он је и у војсци осмишљавао разне садржаје који су разбијали сивомаслинасто сивило војничког живота и менталну промашеност војске у којој су се већ тада назирале пукотине”, запажа Душан наглашавајући ефикасност Бајиног експерата у комуникацији са увек груписаним Албанцима.

Дајте фајронт запомажу јетре, док Баја бифла вицеве уз питку Малвазију за коју смо се определи уместо брчкања у мору.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: