“Korčulanski” musketari

Piše: Mišo Vujović

Na prvi pogled po svemu su različiti. Površinski gledano. Ali kada se zagrebe dublje pred sobom vidimo tri veoma bliske ličnosti. Slične.

Ostvarene, transparentne, duhovite, energične, korektne…
U vojsci im po pričama, kao i sada dok evociraju uspomene, nije bilo dosadno. Smeha, humora, viceva…, na pretek.
Naleti Mitar, sa harmonikom , mlađi mutant Miće Krstića iz filma “Ko to tamo peva”, Mikica kardiolog sa gitarom briljantni pesnik i sjajan muzičar, Draganče sa Dorćola, bivši fudbaler, mladi doktor Peđa iz Maribora, razni živopisni likovi sa mentalnim tetovažama, uvek nasmejana i neumorna Darja, Boban iz Australije, gospođe Ana i Ranka. I naravno tri musketara, bez, vojske, himne i zemlje kojoj su se kao i većina zakleli na odanost i odbranu.

Na Korčuli su se upoznali služeći vojni rok. Pre tri ipo decenije. Sa istog mesta, sa diplomom zrelosti, rastali su se utrčavajući u neizvesnost sopstvenih života, zavejanih razornom olujom koja će progutati vojsku, državu, unesrećiti, raseliti i zavaditi građane bez svesti i snage da se odupru nadolazećem zlu u kome će slepi podanici svojih malih velmoža postati najveći gubitnici. Ali kao što loši ljudi dobrim vremenima daju opor ukus, tako u lošem vremenu dobri ljudi bude nadu i optimizam.

Taj optimizam u sebi nosio je veliki literata i šmeker Momo Kapor.

“Stari prijatelji su najveća dragocenost u životu. Naravno sklapam nova prijateljstva ali čuvam one prijatelje koji me pamte kada sam imao tamnu kosu i bio sklon ludorijama”, zapisao je ovaj književnik o prijateljstvu.

Postoje prijateljstva koja ni na trenutak ne zamiru čak kada se ljudi pod izazovima života pogube po svetu. Ona uvek ostaju živa, snažna, intenzivna, utemeljena u buntovničkom i čistom duhu mladosti. I sve se tu podrazumeva skladno, korektno i harmonično.

“Ta drugarstva su bez kalkulacije i interesa, spontana i iskrena, kao u detinjstvu”, kaže naš domaćin, Drago – Baja Marojević, piranski ugostitelj i ribar. Magnet za ljude raznih provinijencija. Duhovit, vrcav spreman da uvek odreaguje na svoj način. Vaspitni esperanto – manuelnog sadržaja.

I sam priznaje da ga vojska u početku nije fascinirala. Služenje vojnog roka za većinu regruta je predstavljalo izazov, ali i pitanje časti, uzvišene obaveze i vraćanje duga otadžbini. Bilo je i onih “pacifista”, konformista, simulanata, kojima je vojni rok bio “gubljenje vremena”, što se sa ovog stanovišta ne bi moglo zaključiti. Nekima od njih je dijagnoza i kasnije potvrđena i u civilstvu.

Drago Marojević, Ivan Kijevčanin i Dušan Popadić, drugovi iz JNA, sreli su se ponovo, ovih dana, u Piranu, nakon 36 godina.

“Funkcionisali smo kao jedno biće. Drago je bio glava i on je donosio odluke, i često ih je sam realizovao. Mi smo ga pratili kao na pokeru”, priseća se kroz smeh Dušan, privrednik iz Užica, dodajući da su bili ipak malo drugačiji od ostalih.

“To poznanstvo u vojsci meni je neko vreme kroz život predstavljalo svojevrsno sidrište i u trenucima kada nismo bili u kontaktu”, nadovezuje se Ivan, umeren i neprenteciozan.

“Prava drugarstva iz vojske prerastaju u nesalomiva prijateljstva. Kao što je slučaj sa drugovima iz detinjstva. Decu sa kojom odrastaš poznaješ do srži. I pored taloga vremena u međusobnom odnosu ta prijateljstva su ostala gotovo identična – čista i neiskvarena do kraja života.
Đorđe Balašević, peva ‘ U vojsci sam sreo druga do groba”, kategorično će drago poznatiji kao Ribar Baja.

Ubeđen je da se u vojsci kao i u ogledalu detinjstva vidi sve. Ljudi se prepoznaju, otvore se kao braća jedni prema drugim.
Nažalost, vojska je od ugledne institucije društva postala marginalna u svakom pogledu, kompromitovana, razbijena i na kraju u sopstvenoj zemlji agresorska.

Sva trojica su saglasni da osim svojih dela sa zemlje nosimo i prijatelje, a njihovo prijateljstvo traje dve trećine života:

“ Čovek daje pečat svemu. Od najniže instance do globalnih pomeranja. Ko ne poznaje Draga Marojevića Baju taj je zaista siromašan duh. On je poseban drug, neponovljiv. Baja je nas je okupljao, zajedno smo pili, izlazili, obavljali dužnosti. . Svi smo se u njegovom okruženju osećali boljim.
Godinama je svaka muška priča počinjala ili se pak završavala o vojci. Ja sam svaku moju počinjao i završavao o Dragu i Ivanu.

I danas nakon toliko decenija njegova energija dominira. Kao što je organizovao ovo druženje on je i u vojsci osmišljavao razne sadržaje koji su razbijali sivomaslinasto sivilo vojničkog života i mentalnu promašenost vojske u kojoj su se već tada nazirale pukotine”, zapaža Dušan naglašavajući efikasnost Bajinog eksperata u komunikaciji sa uvek grupisanim Albancima.

Dajte fajront zapomažu jetre, dok Baja bifla viceve uz pitku Malvaziju za koju smo se opredeli umesto brčkanja u moru.