НЗЗ: Корона и криза интелектуалаца

Корона-криза разоткрива и кризу интелектуалца: изгледа да им не пада превише тога мудрог на памет. А свака криза има своје интелектуалце. Овог пута упадају у очи пре свега претеривањем: тоталитарни Кси-јев режим у корона-кризи није пример ни за кога, као што ни перманентно ванредно стање није судбина демократије.

То се могло предвидети. Ковид-19, куга нашег доба, је инфицирала емоционална стања интелектуалаца, продуцената мишљења. Оне које из ником познатих разлога у Европи воле да титулирају са “филозофи”. Од који једни призивају свемоћну државу као спаситеља, а други од те исте државе страхују као од кваритеља слободе.

Тоталитарног монструма 20.-тог века је Запад одбацио. Но сада поједини ителектуалци славе кинеску варијанту као примерну у вирусном рату, јер су демократије слепо и тупо бауљале кроз кризу човечанства. На супротној страни су наступили трговци страхом. Ови мајстори мишљења у моћној држави виде не спаситеља него узурпатора. Који ће ванредно стање забетонирати. Тако рећи: “један народ, један Reich, један исцелитељ.”

Декарт, за кога су идеје морале бити “clare et distincte”, је одавно мртав – особито у постмодерном “anything goes”. Они који се издају за његове настављаче благоглагољају, тихују и постваљају питања од тешког значаја: на која немају одговора.

Жижек, Агамбен

На пример Славој Жижек, хитри allround-opinionator. Који колико одмах проглашава крај света, каквог смо досад знали. Изазива нови “комунизам”, једну “глобалну организацију” која ће планету напокон очистити од уобичајних сумњиваца. Та Светска Влада ће “контролисати привреду” и “ограничити национално-државну сувереност”. Глобо-комунисти су мишљења да “слобода само радикалним променама” може бити спасена, обзиром да “глобални капитализам срља у кризу”. Што капитализам, јелте, чини још од времена покојног Адама Смита. Но тај бандитски систем ево већ 400 година никако да крепа.

Али које радикалне промене жели, Жижек не одаје. Онда да спекулишемо. Полицијску државу, као у комунистичкој Кини. Брњице на размишљања, које су  whistleblowerse утамничавале у тоталитарном стилу да би Вухан-вирус од децембра живахно могао облетети глобус. Тако је од епидемије настала пандемија, која је свет -долазећи из Кине – гурнула у несрећу.

Да је цар Кси био бољи: то је смерна бајка коју агитпроп Пекинга вредно шири. Главну улогу не игра систем него временска оса. Кина је неких два месеца пре Запада подигла бране одбране. Но ипак је број умрлих у почетној фази исто тако драматично скочио у вис као касније у Европи те Америци. А то да је Кина, земља од 1,3 милијарде становника, недељама дуго држала број инфицираних на 82.000, пуно мање од ситне Италије, никад није било веродостојно. Потом је на светло дана избили да су часни и поштени Кинези већ у фебруару масовно фолирали са бројем оболелих без симптома – најмање петоцифрено. А данас потискују све извештаје о масовним сахранама у Wухану: јер ометају о тако лепу слику о победносном Кси-ју.

Жижек-Комунизам значи одвајкада једно: насилничку државу и командну привреду – код Славоја неограничено глобално и исто тако тотално. Колико историјских примера се том човеку морају још навести да би се та проста истина потврдила ? Његов систем би Луцирера заразе да изгони Белзебубом тираније. Сва власт моћним друговима !

Јесте, али: Кина расте и расте и декласираће Запад. Али да ту мантру мало поближе осмотримо. Баснословни 15% привредни раст који траје већ годинама је пао већ на 1 до 2%, а ове 2020 ће Кина, као и Запад, имати минималан до никакви. Двоцифрени раст су некад имали и Јапан, Јужна Кореја и Тајван, чији модел је Кина од времена Deng Xiaoping копирала. Кад се почне скоро па од нуле -на коју су комунисти били свели Кину- онда логично можете да се бусате у груди фантастичним растом. Ни кинески државни капитализам не може да анулира законе економије.

Али шта се инстант-мислиоце тичу тамо неке законитости привредјивања. А тек се то не тиче филозове смака света, који трубе са друге стране улице. Они не хвале тоталитарну државу него шире страх од демократске. Која се никад неће одрећи моћи, коју је сада приграбила због пандемије. Ђорђо Агамбен мрмори: “Друштво у перманентном ванредном стању не може бити слободно. Ми сада живимо у једном, које је слободу жртвовало из тзв. безбедносних разлога, а само себе осудило на то да живи у стању сталног страха и несигурности.”

Гумбрехт, Слотердијк

Мој колега са Универзитета Станфорд, Hans-Ulrich Gumbrecht, се у међувремену пита: “Да ли ће овако жестоко поздављена држава ванредног стања бити држава наше будућности ?” Увек на изјаву спреман универзални тумач Peter Sloterdijk савршено зна да му договори: “Западни систем”, одаје у “Le Point” он, “ће се преметнути у исто тако ауторитаран као кинески”. Па онда приповеда о “државном удару Секуритократије” под плаштом “Медиократије”. Пошто му неологизми очито причињавају велико задовољство, Слотердијк пророкује човечанству “подтлачивање под медицо-колективистичком диктатуром.”

Слотердијк зна будућност јер филозофи, јелте, даље и дубље виде од раје. Која се чешка по неукој глави и пита: а где су чињенице, које се згушњавају у тренд? Парадни случај Мађарске не порађа теорију. Јесте да је Виктор Орбан искључио парламент не би ли декретима владао неограничено. Ал да подсетимо мислиоце: та ауторитарна држава настала је годинама пре короне.

Ни Меркел, ни Макрон, ни Јохнсон, чак ни Трамп (који би, по УСА уставу, мирно могао да влада председничким декретима) не очијукавају са законима о свеовласти. Ђузепе Конти не маршира на челу црнокошуљаша по пандемијом ојађеној Италији. Његови карабињери морају да поштују законе и право. Западу не прети Карл Шмит-Држава. Подела власти на законодавну-извршну-судску није угрожена: иако су поједине судије ван игре, јер су тестирани позитвно на цорону.

Да, али…, чује се опетовано пребацивање пророка постмодерне: што дуже траје ванредно стање, то нормалније оно бива. Како људима таленат гледања у будућност најчешће дариван у бајкама, морамо се осврнути па погледати мало по историји. У рату против Црвених Бригада Италија није мутирала у ауторитарну државу, као ни СР Немачка у “јесени РАФ тероризма”. У Енглеској је ванредно стање трајало од 1941 до 1945. Черчил, победник рата, је на изборима смењен колико одмах. Он, племић, се аристократски повукао и тек 1951 поново појавио.

Френклин Д. Рузвелт је Америку после Перл Харбора претворио у присилну економију: савезна влада је располагала са преко половином бруто-националног продукта. “War Powers Act”  је Рузвелту дао диктаторска овлашћења попут цензуре и интернирања САД-Американца јапанског порекла. Одмах по окончању рата је располагање валде бруто-националним продуктом пало на предратни ниво од 20%: опет је завладала тржишна привреда. Американцима је било доста ратног тријумфатора Рузвелта, који је биран чак четири пута. Па су забетноирали у уставу: појединац може да буде само два пута председник и ни један пут више.

Ванредно стање и нормалност

Ово искуство учи ономе што трговци страхом немају на својим софтверима. Они сматрају да је особито перфидно да ванредно стање због цороне долази на тихим ђоновима а не у војним чизмама. А Слотердијку веома смета што га народ “сматра легитимним”. Али управо је легитимност егзистенцијална разлика у односу на класичну државу моћи – базирану на терору и насиљу- која је масе паролама мржње и фантазијама о “раси господара” ем напалила, ем истовремено седатирала.

У слободном друштву легитимност ванредног стања има две компоненте. Прва је сагласност народа: данас по анкетама преко 90% Немаца подржавају забрану социјалних контаката а исто толико њих има поверења у здравствени систем. Друга је ћутећа опомена онима који владају: “Моћ вам је само позајмљена а суверен смо ми, што је исто толико неупитно колико је неупитна и правна држава.” Roosevelt, Churchill i Helmut Schmidt  се никад нису -због ванредних стања које су уводили- изродили у деспоте.

Лудост интелигенције

Ствар је дубља од плапарања о НКВД-у и Гестапоу у 21 веку. Од касног 20. века на Западу нема класичних “грађевинских компоненти” полицијске државе: шовинизма, официјално прописане мржње на “друге” и изабраност сопственог народа. Национална држава, упркос постојања ЕУ, није потонула у “крај историје”. Али перду је ултранационализам, који је својевремено у народњачком делиријуму био жртвовао слободу. Доба пароле “Über alles” је трајало 150 година: од ““levée en masse” године 1793 па до Хитлера.

Скалу снаге националног осећаја на Западу си можете овако представити: на листи воде без конкуренције Америка и Израел са својим несаломивим националним поносом. Испод њих су Енглеска и Француска, где национално још увек надвладава постнационално. А на крају Немачка, која национализам слави искључиво на фудбалским стадионима. Али ни код једне од поменутих нема агресивне верзије која је би створила државу кметовски потлачених. Данашњи национализам није експанзивни него дефанзивни. Коме то није јасно нека погледа Брегзит и “take back control !”.

Границе не морају да падају у “Blitzkrieg”-у него морају да задрже гомилу продирача: Брисел, имигранте, привредна добра и економске конкуренте из иностранства. Парола више не гласи: “На Париз !” – као 1914- него “Останимо Дома !”. Што чак важи и за “America first. Борбени поклич више није усрећити свет него само самог себе: кроз повлачење. “ХHeim ins Reich!” више не значи освајање него “Вратите ми посао!”. Токвил је имао право кад је за демократију написао да ће “растућа једнакост угушити ратне покличе и лирско одушевљење буком оружја”.

У ванредном стању грађани итекако посматрају државу, али не да би је обожавали. “Мајчица држава” није апотеоза него агентура за снадбевање те осигуравајуће друштво, просто: фирма која се бори против виралног непријатеља. Она гради болнице, присиљава концерне да производе медицинске маске и респираторе, даје повишицу за минимални рад и сипа милијарде у привреду. Осигуравајуће друштво не подиже олтаре. А ако не буде у свему овоме успела, свако може да је тужи суду: и државу и халапљиву владу.

Мост за повратак у нормалност се не тресе. Alain Finkielkraut је недавно написао да глупост није супротност интелигенцији, јер постоји и “лудост интелигенције и лудост интелектуалаца”.

Аутор:  Josef Joffe, издавач “Die Zeit”-а, доцент на Hoover Institution Univerziteta Stanford

Превод: Мирко Вулетић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: