Коронавирус досад откривен код 29 животињских врста

Научници су открили случајеве заразе коронавирусом код 29 животињских врста и од почетка пандемије тај број се стално повећава, а укључује мачке, псе, творове, хрчке, тигрове, мишеве и даброве. У већини случајева није се показало да животиње могу пренијети вирус на људе, али у најмање два случаја могу.

Куне су већ пренијеле вирус на људе, а ново канадско истраживање открило је један случај заразе код људи након „блиског контакта“ с бјелорепим јеленом. Добра је вијест то што су за све варијанте вируса вакцине још увијек добра заштита од тежих облика болести. Забрињавајућа је могућност да вирус, ширењем на друге животиње, развије мутације због којих ће вакцине бити мање ефикасне, преноси Хина. Кључно је појачано надзирати те појаве.

Како се код животиња детектује коронавирус

Кад су у питању јелени, научници најчешће тестирају животиње које су убијене у лову или у саобраћајним несрећама. С домаћим животињама и животињама из зоолошких вртова, тестирање сес проводи на исти начин као и код људи. Узорак бриса носа животиње може се тестирати на исти начин као и људски – користећи лабораторијску методу назива ланчана реакција полимеразе (ПЦР). Процедура тестирања може варирати од једне до друге животињске врсте.

Када је ветеринар тестирао тигра у зоолошком врту у Бронксу у априлу 2020, животиња је прије тестирања успавана. Америчко ветеринарско удружење засад не препоручује рутинско тестирање љубимаца јер они нису подложни честим заразама ковидом и немају велику улогу у ширењу вируса на људе. Тестирање треба спровести само када животиња показује симптоме који упућују на ковид или је била у блиском контакту са зараженим човјеком, кажу из удружења.

Треба ли нас ковид код животиња бринути

Сваки пут када вирус створи своју копију у новом домаћину, направи пар насумичних грешака у свом генетском коду – оне се називају мутацијама. Већина мутација нема утицај на понашање вируса или га учине мање опасним. Ипак, понекад мутације побољшају могућност вируса да се прошири на друге станице и посљедично олакшавају пренос заразе на друге домаћине. С правом комбинацијом својстава, вирус се може пренијети и с једне врсте на другу. Пандемија је, уосталом 2019. тако и почела.

Агенције за јавно здравље направиле су добар посао пратећи мутације вируса код заражених људи, након чега су издале упозорење кад би се неки скуп мутација показао као „забрињавајућа варијанта“. Пуно је мања могућност надзирања и праћења вируса код животињских врста, посебно у дивљини, казала је Еман Анис, доцент микробиологије на факултету ветеринарске медицине на Универзитету у Пенсилванији.

„Вирус се можда већ развија код неких домаћина, но ми о томе још ништа не знамо“, казала је.

Код заражених јелена које проучава ново канадско истраживање, коронавирус је развио на десетине мутација које нису пронађене код других врста. Другим ријечима, у породичном стаблу вируса, овај род чини своју сопствену грану, што упућује на то да је код јелена вирус већ неко вријеме кружио и стварао нове мутације, а да научници за то нису знали.

Чини се да тај род вируса није довољно мутирао да би био отпоран на заштиту коју пружају вакцине. То се приписује томе што вакцине људски имунолошки систем „уче“ да препозна шиљак протеина који се налази на површини сваког вируса, а мутације су се код ове јелење варијанте догађале на другим дјеловима вируса.

Свакако га и даље морамо пратити, казао је Суреш В. Кучипуди, професор ветеринарских и биомедицинских наука на Универзитету у Пенсилванији.

Како се вирус буде ширио међу јеленима, појављиваће се више мутација и морамо бити спремни у случају да оне постану отпорне на вирус. „Нема потребе за паником, али ово је нешто што не смијемо игнорисати“, упозорио је Кучипуди.

Колико трикова овај вирус има у рукаву?

На почетку пандемије научници су утврдили да су шиљци коронавируса добар пар за рецепторе у људским дисајним путевима, односно међусобно одговарају као кључ и брава. Због тога је вирусу олакшан улазак у ћелију.

То откриће било је кључно за развитак вакцина. Вакцине уче имунолошки систем да производи антитијела која се вежу на шиљке, што смањује могућност вируса да уђе у ћелију. Но опасност вируса не лежи само у пуком уласку у ћелију. Важни су и сегменти генетског кода укључени у стварање копија вируса у ћелијама домаћина, излазак из ћелије, пренос с једног домаћина на другог и остали процеси на „заразном путовању“ вируса. Сусрели смо се тако с делтом и касније с омикроном, варијантама које су мутирале те су постале лакше преносиве. Вакцине су и даље пружале добру заштиту од тешких облика болести, али ове варијанте и даље су изазивале много штете.

По једној од теорија, омикрон се развио у домаћину слабијег имунитета који се с њим није могао у потпуности изборити због чега је вирус развио још више мутација. По другој теорији, омикрон се развио у некој од земаља у развоју гдје је надзор над вирусом мањи или се развио у некој од дивљих животињских врста као што је миш.

„Тешко је предвидјети шта ће еволуција донијети“, казала је Анис. „Вирус ће се вјероватно другачије развијати код другачијих животињских врста. Неке од мутација вјероватно неће бити заразне за људе. Али и даље постоје страхови да ће се појавити нова варијанта која ће то бити“.

Једино рјешење је, каже она, да се вирус настави надзирати.

(Вијести)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: