Косановић за ИН4С – Ораховац рововима омеђен: Истина боли, заборав боли још више!

„Верујем да ће овај роман тек неким надолазећим генерацијама бити од изузетног значаја као сведок и подсетник на стравичне догађаје. Ово је писано у спомен на жртве, али и као путоказ и залог нерођенима, наводи у интервјуу за ИН4С писац Борислав Косановић.

26 година прошло је од напада УЧК на Ораховац 17. јула 1998.

„Јашари, Тачи, Харадинај…
Појмили су да се са њима завршава заборављајући да ће им вечнност на земаљско ударити. А у тој вечности, Србима нема пораза на Космету. Чувају га васкрсле страже, па божури изнова у пролеће на Газиместану ничу, а над Косовом косови се чују. Ба као што Ораховцем лозје вино рађа…““

Након три године мукотрпног рада, истраживања и саживљавања са патњама нашег народа, светлост дана угледао је роман „Ораховац рововима омеђен“ Борислава Косановића, који говори о страдању на Косову и Метохији и нападу на Ораховац 17. јула 1998. године. .

„Ораховац рововима омеђен“ је још једна задужбина којом Косановић чува од заборава постојање и мученичко страдање народа на Космету. Догађаји се ређају хронолошки почевши од марта 1997. године.

Шта је оно о чему конкретно говори овај роман?

-Кулминација радње другог дела трилогије о Стадалном Косову је напад на Ораховац 17. јула 1998. године, али да би, у догађаје неупућени читаоци, схватили како је до напада дошло и шта је све довело до ситуације која је била погодна да терористичка УЧК одабере управо тај град за окупирање, морао сам да направим читаву хронологију дешавања и вратим се на почетак 1997. године када је у марту месецу почео грађански рат у Албанији.

Све оно што је кулминирало наредне године припремано је деценијама, али посебно с краја седамдесетих и осамдесетих година прошлог века да би јасне контуре почело да добија у другој половини деведесетих. Ситуација која се наместила грађанским ратом у Албанији, потпуно је ишла у прилог терористима који су то искористили за подршку режиму у Тирани како би заузврат добили наоружање и логистику. Читаве 1997. и почетком деведесет и осме, оружје је преко порозне границе превлачено ка Метохији. Сва јака упоришта тада још увек неповезане УЧК добро су снабдевана и како је оружје пристизало, тензије и активности терориста су расле. Испрва у Дреници, а потом се преливало на читаву територију Косова и Метохије, па смо већ у пролеће 1998. имали малтене ратно стање у том делу Србије. Наравно, власт је то прикривала, стране службе су господариле тереном и кроз тај део романа приказан је читав низ немилих догађаја у којима су испрва страдали Албанци у државним структурама СРЈ, а потом све више и Срби, Црногорци, Роми…

Упоредо је трајао дипломатски рат где је Међународна заједница предвођена пре свега Сједињеним Државама и Холбруковим тимом издејствовала посебан статус за терористе, а након састанка у Јунику 24. 6. 1998. јавно их подржала и послала поруку свим државама запада како треба да се поставе према Србији у наступајућем времену. Тек потом долазимо до напада на Ораховац, отмица и страдања невиних цивила, петодневних борби за град и села Ораховачке жупе између терориста на једној страни и припадника 549. моторизоване бригаде ВЈ, ПЈП из Ђаковице и Призрена и јединица САЈ-а на другој страни. Након ослобађања града уследила је велика летња акција у којој је УЧК разбијена, али и спашена у задњем тренутку интервенцијом САД-а са претњама бомбардовањем већ у октобру исте године. Помно су представљени многи злочини лидера УЧК, посебно Јашарија у Дреници и Брахимаја и Харадинаја у зони Дукађини.

Двојица комшија, један Србин, један Албанац, страдају од стране УЧК терориста којима је само једно важно – истребити Србе са Косова и Метохије. Њих двојица су синоними за страдање и српског, али и албанског становништва. Да ли се до данас нешто променило на КиМ?

-Променило се то што данас страдају само Срби. Сви Албанци који су били против рата су део прошлости на овај или онај начин, али смо зато сведоци да годишње од стране комшија имамо више од 100 до 150 напада да ли на живот или имовину чиме се угњетавају основна људска права Срба и спроводи терор како би се они иселили до краја. Поред тога окупаторски режим у Приштини кроз хапшења и монтиране процесе покушава да застраши и натера народ на коначни одлазак са својих огњишта. Лицемерна Европска унија је као и пре 25 година тако и данас слепа на све то и активно подржава убице и криминалце своје накарадне творевине у свим непочинствима која чине. Тај савез непрекидно траје већ деценијама и увек на штету нашег народа. Међународно право не постоји када су у питању Срби и збивања на Косову и Метохији.

Колико је важан овај роман првенствено Вама, али и колико је важан као споменик једном времену?

-Мени је овај роман изузетно важан пре свега што сам у њега уложио последње три године живота како би се истина сачувала. Сведоци смо да ни 26 година касније нико није осуђен за убиства и отмице Срба у Ораховцу, Ретимљу, Оптеруши, као и да су први пут након 25 година уопштено српске жртве уврштене у оптужницу против Тачија, Сељимија, Весељија и Краснићија. Знајући како Хашки трибунал дели правду отворено изражавам сумњу да ће и поред тога пресуда бити задовољавајућа за породице жртава поготово што су убрзо по проширењу оптужнице почеле претње ка кључним сведоцима у процесу. Управо због свега тога верујем да ће овај роман тек неким надолазећим генерацијама бити од изузетног значаја као сведок и подсетник на стравичне догађаје. Као и увек, године пролазе и односе оне који су све то успели да преживе.

Временом неће имати ко да сведочи као што су данас ретки они који би сведочили о злочинима из Јасеновца и НДХ и тек онда овакви записи добијају на значају. Ово је писано у спомен на жртве, али и као путоказ и залог нерођенима.

Тежња ка слободи је изгледа твоја инспирација? Хоћемо ли је се икад дочепати?

– Да ли ћемо ми данашњи успети да се дочепамо слободе не знам, али историја нам оптимистично сведочи да ће неки нови Срби сигурно једном успети. Можда је наш задатак да у данашњим суморним временима бојеним издајама и малодушношћу будемо чувари ватре и ако је тако, то морамо да чинимо док нас има како би нови нараштаји имали нит за коју ће се ухватити када стасају и ојачају за слободу која ће неминовно у будућности доћи када је заслужимо.

Шта Вас је навело да ово буде смер у ком ће Ваш књижевни пут ићи?

-Навело ме је унутрашње осећање и родољубље. Љубав према својој земљи и свим српским крајевима. Књижевни пут сам започео пишући о Лици, о страдањима у НДХ у роману „Под сјенком букове шуме“, али од првог одласка на Косово и Метохију родило се снажно осећање и бунт против неправде, да Божији дар који имам за писану реч искористим и кроз неколико романа испричам и запишем оно о чему се до сада није писало у овој прозној форми. Због свих оних који су те неправде доживели, због косовских корена сопствене породице, због своје, али и друге деце која ће сутра бити храбрија од нас.

Колико  времена треба за писање једног оваквог дела, колико је опсежно било истраживање?

-Потребно је доста времена и посвећености да би се једно овакво дело изнело на прави начин. Зависно од догађаја који се описују, зависи и колико ће месеци или година рада бити потребно. Конкретно када је у питању „Ораховац рововима омеђен“ преко годину и по дана радио сам на прикупљању материјала, копању архивске грађе, читања и гледања документарних емисија и записа, али исто тако потребни су били и одласци на Косово и Метохију, разговори са учесницима догађаја, обичним људима који су све преживели, припадницима војске и полиције, сведоцима времена. Било је потребно огромно стрпљење, време и средства да би се све потребно заокружило и уклопило. Овај роман је велика слагалица која се након истраживања уклапала писањем још скоро годину и по дана до коначног настанка. Да ли је могло боље или да ли би неко други могао боље не знам, али знам да сам дао себе до последњег атома и с те стране сам потпуно миран. Учинио сам све што сам умео и могао да причу о Ораховцу донесем на најбољи начин пред читаоце. Три године живота ми је било потребно, а о томе колико сам се дао можда најбоље може да посведочи моја породица и најближи пријатељи. Али, вредело је сваког труда.

Колико душе је остављено писањем последње странице овог романа?

-Све оно што је преостало стало је на последње странице. Не знам колико ће то читаоци осетити, али заиста сам писао са огромном емоцијом не само овај, већ и први део трокњижја „Грумен подно Проклетија“. Пре него што напишем и завршни роман лечићу је како бих у истом духу завршио започето. А душа се најбоље лечи тамо где се и рађа и највише осети, где је Богу најближа, на Косову и Метохији. Посетама Призрену, Ораховцу, Великој Хочи, Пећи, Девичу, где год могу и кад год могу. Међу нашим људима, чуварима српства и овог народа и у нашим светињама.

На корицама су речи Петера Хандкеа?

–Петер Хандке је неко ко је кроз своје чињење и своја писана дела проговорио и указао на неправду према Србима и Србији, са посебним освртом на Косово и Метохију коју је више пута посећивао са породицом и пријатељима и где се увек радо враћао док му пре 2 године није забрањен улаз у тај део Србије од стране режима терористе Аљбина Куртија. Речи које се налазе на корицама књиге, нобеловац је изговорио на гробљу у Оптеруши 2006. године када је са породицама жртава успео да обиђе згаришта и оскрнављене гробове православних гробаља у Ретимљу и Оптеруши што је на њега деловало веома потресно о чему сведочи и документарни филм Ранка Ђиновића „Универзум бола“. Управо захваљујући Ранку и одобрењу чувеног књижевника те речи су се као најбоље сведочанство о страхотама страдања на Космету нашле у поднаслову овог романа. Самим тим указује на важност дела „Ораховац рововима омеђен“ и даје му додатну тежину.

Да ли овом књигом подижете спомених жртвама терористичког УЧК терора на Косову и Метохији?

– Често су на бројним промоцијама „Грумена подно Проклетија“ саговорници управо тако квалификовали тај роман у вези онога коме је посвећен, а то је Ђорђе Мартиновић. Као што сам и тада говорио рећи ћу и сада, не знам да ли је то превише крупна констатација, али бићу задовољан ако ови романи буду и мале воштанице које ће вечно пламтети за душе страдалих, како Ђорђа, тако и свих осталих жртава поменутих у њима.

Септембар је већ заказан промоцијама романа. Већ на почетку, роман врло лако долази до читалаца, налази своју публику. Какви су ти планови за даље?

-У септембру и октобру планирам да посетим двадесетак градова у Србији, Републици Српској и Црној Гори где ћу представити роман, а потом ћу се на сајму књига у Београду дружити са читаоцима. Уследиће пауза до пролећа и наставак промоција, а затим почињем истраживање за трећи и завршни део трилогије о страдањима на Косову и Метохији.

Која је Ваша порука читаоцима, али и онима који до сад нису читали Ваше романе?

-Будите храбри, јер као народ морамо бити такви у наступајућим временима. За почетак, упознајте се са оним што нисте знали и нека вас романи подстакну за даља истраживања, спознања и самим тим подигну вашу свест и изграде још више ваш однос према нашој колевци, Косову и Метохији. Најсрећнији ћу бити уколико оне који то још увек нису учинили, неки од ових романа подстакну на одлазак и обилазак нашег народа и предивних светиња које имамо тамо. Нећете се вратити исти, то вам гарантујем.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: