Кошаре – Српски Термопили

Пише: Емило Лабудовић

Сваки народ у историји својих ратовања, а тога је мало који био поштеђен, памти битке које су се од осталих издвојиле не толико резулатом колико жртвом која им је унапријед принијета. Битке које су се војевале и онда, а нарочито онда, када побједа над непријатељем и није била императив већ се жртвом спасавало последње што је још преостало: част и достојанство једног народа, његове војске и њене традиције. Када се од свих могућих исходишта и привилегија бирало „небеско царство“ и неизбрисив траг у историји.

Косовска битка, затим последњи отпор „отписаних“ бранилаца Београда, Љубин гроб… свако наше вријеме имало је свој испит и свој печат на резултату. Ово потоње обиљежиле су Кошаре, херојски подвиг бранилаца не само домовине, њене слободе и њених граница, већ и њене части и достојанства.

Кошаре су, на срамоту и несрећу рода, дуго гуране под тепих, скриване и пренебрегаване јер су неизбрисив жиг побједе патриотизма и слободољубља над предајом и кукавичлуком, пораза силе и силника и мрља на лицу оних који су нас бомбардовали „из хуманих разлога“!

Битка је почела на данашњи дан и однијела 108 живота. Свака од тих погибија била је више од смрти. Биле су то жртве принесене на олтар величанственог храма српског трајања. Гесло „нема назад, иза је Србија“ којим су брањене Кошаре, било је само нова верзија Лазареве клетве, оног „наши животи су жртвовани за част и слободу Београда“ мајора Гавриловића, и оног „док чујете пуцње са Љубиног гроба…“, команда, заклетва, молитва… у директној вези са Небом и вјечношћу. Кошаре су залог да, без обзира на све међународне околности и сав притисак којем је изложена Србија, Косово никада неће бити изгубљено.

Има, на жалост, Срба, у Србији и ван ње, који би да Кошаре потону у сутон заборава и самопорицања да не би боле у очи оне који су нам данас „пријатељи“. Али, Кошаре и Паштрик су сувише високо, не само географски, да би се могли покрити издајом, срамотом и понижењем. Оне су, саме по себи, споменик који ће, док је свијета и вијека, подсјећати да може и оно „десет на једнога“, само под условом да је тај „један“ попут Пеђе Леовца или било којег из бесмртне колоне њих 108.

Четврт је вијека од тог страшног и подмуклог дана, четврт вијека али само за историчаре и хроничаре. За искрене патриоте и родољубе, за Србе свјесне своје историје и жртава које су уткане у наше трајање, Кошаре су само још један бисер у ђердану слободе и достојанства којим смо се, као народ, овјенчали, од Косовског боја наовамо. Српски термопили. А сваки из реда њих 108 је само нови Леонида или нови Обилић. И ту су сви напори да се Кошаре обавију велом тишине узалудни. Много су велике, много су моћне, много су важне Кошаре да би биле понижене пузајућим односом према њима.

А хероји са Кошара, како они који су остали узидани у њихов неосвојиви врх тако и они који су се, носећи своје ране и своје трауме, вратили од свих медаља и награда највише од свега заслужују – незаборав!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: