Koшаркашки плаћеници

ФИБА је на путу да европско првенство у кошарци претвори у необавезну летњу лигу која ће служити за компензовање фрустрација малих народа и потврду финансијске моћи великих

Има нечег готово комичног у чињеници да се више о свету у коме живимо може наслутити из састава тимова на европском првенству у кошарци него из патетичних изјава политичких тзв. субјеката. Летимичан поглед на те саставе не открива само то какав значај кошарка збиља има у тим државама. Још више, они нам сведоче о деформацији такмичења чији је смисао био управо у томе да не буде такмичење у квантитету (финансијама), већ у квалитету. Са тзв. идејом да се ускоро дозволи и други натурализовани странац, ФИБА је на путу да европско првенство у кошарци претвори у необавезну летњу лигу која ће служити за компензовање фрустрација тзв. малих народа и потврду финансијске моћи тзв. великих. Ево како ће то да функционише: замислимо државицу X која купује два проверена америчка плаћеника – носилаца игре – и додаје им неколицину медиокритета из сопственог дворишта како би а) победила прве комшије, државицу Y и б) како би се макар пласирала на светско првенство и тако остварила елементарну видљивост у светским оквирима. Финансијски моћне државе за то време крстаре по деиндустријализованој југоисточној Европи, купују младе таленте у доби 13–14 година, да би најбоље од њих претворили, рецимо у Шпанце, који ће у будућности играти за Реал и Барселону, а онда и у НБА. Значи док таленти одлазе, њихова места попуњавају просечни плаћеници.

Наравно, сада ће неко написати да ништа не омета Кошаркашки савез Србије да натурализује неког Американца, типа Боа Мекејлеба (а онда још једног, када то буде дозвољено). Можда ће истој особи да падне на памет „идеја” како ми немамо ни кошаркашке тренере, па ћемо почети да увозимо и њих. Можда немамо ни навијаче… Тако нешто може да каже само неко заиста нема никаквог појма о симболичком смислу појединих спортова у појединим државама. Рецимо, за Македонију није никакав проблем да натурализује не једног, већ десет странаца, све са страним тренером, јер у недостатку пређашњих кошаркашких успеха, свака победа нешто значи. Посебно победа над кошаркашком аристократијом. Али за кошаркашку аристократију попут Србије или Литваније – за које је кошарка не спорт, већ компонента идентитета – плаћеници у репрезентацији били би знак немоћи. Онај ко памти Даниловића, Бодирогу, Ђорђевића, Стојаковића, Дивца… тешко може да се осећа добро када у истом дресу види неког половног странца који је ту само због пара. Док домаћи клинац можда може да настави тај низ, странац ће само сведочити о томе колико смо ниско пали. А толико ниско нисмо пали.

Без обзира на то како ће ова репрезентација завршити актуелно првенство, ми нисмо пропали. Пропашћемо тек онда када почнемо да опонашамо оне који немају кошаркашки идентитет, ни нашу „школу кошарке”, ни нашу кошаркашку радну етику. Пропашћемо онда када људи који никада нису обукли дрес репрезентације у било чему почну да претварају репрезентацију у легију просечних странаца. Уместо тога, треба нам одговорна спортска политика државе и клубова који неће дозволити да нам пропадају ни таленти ни амбиције. Јер наша пропаст у кошарци, било резултатска, било „идентитетска”, није само пропаст једног спорта.

Ако се то ипак најзад и деси, предлажем ово: ангажујмо Ацу Петровића (искусног странog тренерa) за селектора и продајмо име репрезентације неком спонзору, који ће да плаћа и њега и странце. Па ако та репрезентација освоји неко гвожђе, нека спонзор плати и статисте да изађу на трг и веселе се.

Пише: Слободан Владушић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: