Космички дизајнер

Пише: Дарко Прелевић

“Свемир је изузетно лијепо, уређено и једноставно мјесто. Мене неизмјерно задивљује да сви закони физике нашег свемира могу да стану на лист папира.

С обзиром на то колико је кратак тај папир, тешко је избјећи закључак да је све то унапријед испланирано, да се у том елегантном дизајну назире дјеловање космичког дизајнера.
По мом мишљењу, то је најјачи аргумент за постојање Бога.”

Мичио Каку – јапанско-амерички теоријски физичар, футуролог, аутор неколико књига о физици

Наговарам супругу да првомајске празнике проведемо у Софији. Буни се, каже, није спремна за
путовање, боји се да би јој било исцрпљујуће, чека је још једна операција.
Обећавам да ћу да водим рачуна да не буде напорно, правићемо паузе често, већ сам одабрао и у
којим градовима коначимо. Пристаје некако, иде и кћерка са нама.

Прва станица за одмор је Врњачка Бања, ноћ проводимо у Краљеву. Ујак јој живи у Рибници, краљевачком насељу. Много је школских распуста провела ту.
Нови је дан, пролазимо кроз Крушевац, свраћамо у цркву Лазарицу, у којој се, по предању, причестила наша војска прије Косовског боја.
Проводимо дио дана у Пироту,стижемо и да пробамо чувену пиротску пеглану кобасицу.

Пред ноћ стижемо у град цара Константина Великог. Имам пријатеља који живи у центру, не јављам му се. Обилазимо Нишку тврђаву, Ћеле Кулу остављамо за наредно јутро.
Не могу да одолим а да на том мјесту не пронађем ( или како се то на српском каже ‘изгуглам’) текст Светог владике Николаја Велимировића, изговореног у катедрали Светог Павла у Лондону, о Видовдану 1916, читам га кћерки:
“Ја долазим из једне мале земље на Балкану, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији,
и светији, од овог храма. Тај храм, се налази у српском граду Нишу, и зове се ЋЕЛЕ КУЛА.
Тај храм, је сазидан од лобања и костију мог народа. Народа који пет векова стоји као стамена брана Азијатском мору, на јужној капији Европе. А кад би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм, триста метара висок, толико широк и дугачак и сваки Србин би данас могао подићи руку и показати: ово је глава мога деде, мога оца, мога брата, мога комшије, мога пријатеља, кума.
Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу, да би она живела срећно. Ми смо тупили нашим костима турске сабље и обарали дивље хорде, које су срљале као планински вихор на Европу. И то не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Ширера……”

Продужавамо за Софију.

Немам превише амбициозан план, врзмамо се по Витоши, главном булевару у граду.
На списку за обилазак су Храм Светог Александра Невског, највећи православни храм на Балкану после Храма Светог Саве и Црква Свете Недеље у којој се налазе мошти краља Милутина.
И поред тога што је краљ Милутин био један од најмоћнијих српских владара у средњем вијеку, а његове задужбине Грачаница, Студеница, Богородица Љевишка, његове мошти не почивају у Србији.

Следећа станица по плану је Скопље.
Преузимам улогу водича, обилазимо ужи дио града, немамо баш неограничено вријеме, треба да се видим са Љупчетом навече. Једва чекам да га видим, заједно смо радили у Европској агенцији за реконструкцију.
Памтим Скопље прије “уљепшавања”. Љупчо помиње да се на уређење трга потрошило чак преко петсто милиона долара.
Ужасан кич, кићење туђом историјом, потрошен нереално велик новац, изазивање конфликата на
међунационалној основи, то све није био разлог да се посао по сваку цијену не заврши.
Колико ли је само нових радних мјеста могло да буде отворено са пола милијарде долара, али кога то интересује.
Гледам и ћутим, не коментаришем, нешто ми је таква бахатост позната.

За крај пута остављам изненађење. Никада нисмо били у Призрену, а сад не желим да га мимоиђемо кад му се већ толико примичемо при повратку кући.
План је следећи: налазимо се са Фатосом, којег сам замолио да нам покаже центар града, ручамо
заједно, одведе нас до Богородице Љевишке, која важи за једну од најљепших српских средњевјековних цркава и ту се растајемо.
Фатос је дивна, пристојна особа , технички директор Електропривреде Косова,у неколико прилика смо пословно сарађивали.
Призрен је српски Јерусалим. У Византијској епохи помиње се у вријеме цара Василија 1019. године. Зетски кнез Константин Бодин је у Призрену проглашен за цара. Стефан Првовјенчани га је присајединио у 13. вијеку и од тада он постаје највећа српска средњовјековна престоница, центар трговине, занатства, културе и умјетности старе Србије. Под владавинама Милутина, Душана и Уроша доживљава свој процват.
Шадрван, поплочан коцкицама, је центар града а на њему чувена чесма, једна од 196, колико их је
избројао Бранислав Нушић.
После ручка, Фатос нас, по договору, води до Богородице Љевишке.
Оставља нас код капије, унутра су полицајци. Поздрављамо се.

Богородицу Љевишку смо гледали само на сликама. Црква је са почетка 14. вијека , задужбина краља Милутина.
Знамо да је главни брод петокуполна цјелина. Улазимо у двориште. Оно што видимо не личи на очекивану слику, али с обзиром да је била запаљена у Мартовском погрому 2004., нисмо били баш много запитани откуд сад овакав изглед цркве.
У дворишту срећемо старију особу, која нас обавјештава да је старјешина храма имао много обавеза и напоран дан, па мора да одспава и одмори. Објашњавамо му одакле смо и зашто смо дошли.
Одлази да пробуди свештеника, то му је син.
Отац Слободан стиже брзо. Схватамо да нисмо у цркви Богородице Љевишке, већ у саборном храму Светог Ђорђа.
Фатос нас није, наравно, намјерно довео ту, већ једноставно, човјек није знао.

Супруга прича оцу Слободану, чека је ново искушење, канцер се вратио.
Улазимо у храм, чита се молитва испред иконе Богородице, плачу и отац Слободан и она. Кћерка и ја смо подаље… Њему је мајка умрла од канцера, па је бол још фрешка. Зато га прича моје супруге још више погађа.
После молитве, доноси лијек, каже са Хиландара је, лијечи метастазе. Треба попити 40 доза да би имало ефекта. Био је намијењен за другу особу, која није дошла. Није коме је речено, већ коме је суђено.

Стижемо у Подгорицу. За десетак дана одлазимо у Београд. Доктор каже да се вратимо за неколико дана, нема разлога да се операција одлаже. Како да му кажемо да супруга треба да испије читаву дозу тамо неког “лијека” без рецепта.
Покуњени крећемо из ординације. Доктор нас зауставља на вратима: “Ух, превидио сам да идем на семинар за који дан у Сједињене Државе. Остајем тамо петнаестак дана.”
Даје нам нови термин за операцију. На дан операције супруга је у болници попила последњу дозу лијека.
Од тада је прошло довољно година да можемо да вјерујемо и да се надамо да је здрава. А у тих неколико година смо неколико пута ишли до Призрена, обишли Манастир Светих Архангела, богословију.
Обишли смо, наравно, и “праву” цркву Богородице Љевишке, увјерили се колико је лијепа.
И заиста јесте божанствена, а дана 13. јула 2006. је стављена на Унескову листу свјетске културне
баштине, као дио ансамбла средњовјековних споменика на Косову и Метохији.
А нас нико не може да разувјери да космички дизајнер , како га назва Мичио Каку, није намјерно направио збрку и смислио како да нас Фатос одведе на “погрешно мјесто”, тачно тамо гдје је требало.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: