Косово дрхти од извештајa Клинта Вилијамсона

Изјава вође истражног тима Еулекса Американца Клинта Вилијамсона да поседује неспорне доказе за подизање оптужница против неколико бивших високих функционера ОВК због ратних злочина – изазвала је приличан мук у косовској албанској јавности.

Ако се изузме званично саопштење владе да ће извештај „окончати сумње у недоказане оптужбе”, у приштинској штампи преовлађују уздржана, али забринута реаговања политичких странака, а само поједини тамошњи политички аналитичари имају храбрости да кажу да је његов извештај тежак терет за Косово.

Једино је приштински дневник „Зери”, који је написао да Косово „дрхти од Вилијамсона”, био на трагу јучерашњег извештаја „Њујорк тајмса” и констатације да је „Вилијамсонова изјава ударац за Косово, сиромашну малу земљу која се бори да стекне међународни легитимитет откако је прогласила независност уз подршку САД и већине чланица ЕУ”.

Без обзира на то што Вилијамсон није споменуо ниједно име, последице постојања запечаћених оптужница које чекају оснивање специјалног суда, мач су над садашњом политичком елитом косовских Албанаца.

У сличној ситуацији био је и Београд, који се постепено суочавао са обелодањивањем тајних оптужница које су са политичке сцене удаљавале једног по једног генерала или политичара. Против ллидера опозиције Момчило Перишић, потпредседника владе Зорана Ђинђића обелодањена је оптужница 2005. године. Подизање оптужнице против полицијског генерала и помоћника министра Сретена Лукића у октобру 2003. изазвало је праву политичку експлозију. Али му није помогло то што је тадашњи премијер Зоран Живковић рекао: „Лукић може да ухапси нас, али ја њега хапсити не могу”, као ни то што је више од 2.000 полицајаца протестовало испред владе са порукама да је то оптужница против свих њих, „јер нема полицајца који није био на Косову”. Сви они за које су постојале тајне оптужнице, били у влади или не, завршили су у Хагу или су пресудили себи, попут Милошевићевог министра полиције Влајка Стојиљковића.

Иако је немачка телевизија јуче у вестима објавила да се међу оптуженима за ратне злочине налази и Хашим Тачи, уредник водећег приштинског дневника „Коха диторе” Агрон Бајрами сматра да Вилијамсонов извештај ипак неће утицати на формирање владе.

„Формирање владе је прекинуто због унутрашњих политичких препирки и чињенице да ДПК и њен лидер, садашњи премијер Тачи не могу да замисле себе у опозицији, па покушавају да на било који начин, чак и злоупотребљавајући уставни суд, остану на власти”, рекао је Бајрами за „Политику” и додао да ће се тек видети да ли ће извештај у будућности утицати на састав владе, али да ће Косово пре него што иједна оптужница буде подигнута имати владу или нове изборе.

Одличан познавалац албанске политичке сцене Душан Јањић сматра да се у први мах ове запечаћене оптужнице неће одразити на то да неки од лидера који су под јавном сумњом „испадну” из владе чије је формирање „запело”, јер је, према Вилијамсоновој изјави поводом извештаја, „одговорност распоређена између Тачијевих и Харадинајевих људи, а ни Демократски савез Косова (ДСК) Исе Мустафе није недужан”.

Јањић тврди за „Политику” да влада неће бити формирана без Тачија, јер је потребна озбиљна, двотрећинска већина да се изгласају закони и промени устав, како би био успостављен суд и процеси почели. Он наглашава да искуство међународне заједнице показује да су управо бивши команданти, људи који знају ко је починио злочине, па чак и ако имају мало „путера на глави”, идеални да реше ово питање које је приоритет број један странцима: „Не због тога што хоће да се обрачунају са ратним злочином, него зато што им треба, како и код нас, контрола као моћан механизам којим ће да утичу на преструктурирање политичке елите Косова и да отворе простор за нове људе”.

Изузев чињенице да су албански политички лидери заиста у шоку што више нису миљеници Американаца и да им је јасно подвучена црта да од јула 1999. године нису више партнери НАТО, све је већ виђено на примеру Србије. Одсад ће морати да раде под притиском кривичног трибунала за почињене злочине, а мач ће држати тужилац, који ће одлучивати када ће и против кога „отпаковати” оптужницу. Све то неће трајати мање од пет до десет година, док на све позиције власти не доведу нову генерацију политичара који су стасали под међународним патронатом.

Тако је косовском политичком естаблишменту, после 15-годишњег меденог месеца, уведен моћан механизам контроле, продужен живот Еулексу и ојачана улога Американаца, а да су за све то сами гласали.

Биљана Митриновић, Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: