Косово и Метохија – између права и политике

Пише: др Владимир Лепосавић

На рушевној кући Ђуре Јакшића у Крагујевцу донедавно се налазио мурал који је поручивао: Није битно шта ће бити, битно је како је до тога дошло. Иако звучи и духовито, мисао ове поруке има веома важно, одређено и опомињуће значење. Говорити о узроцима ситуације, каква је ова у којој се налази Србија због и са Косовом и Метохијом, није могуће на једном месту и у једном маху, а да се о истом и изблиза потпуно и прецизно каже. С друге стране, сасвим занемарити узроке који су довели до једне овакве ситуације значило би прилично се онеспособити у настојању да се разуме природа проблема и да се дође до његовог решења. Управо то покушавају да учине данас доминантни политички и медијски субјекти – представити косовско питање као неку ex machina доспјелу политичку тегобност која нема своју историју, па је, јасно се намеће упут, тако треба и третирати: без освртања на прошлост и не размишљајући о будућности.

Узроци који су довели до тога да се од Србије данас захтева да призна одузимање дела своје територије су бројни и могу бити набрајани полазећи од различитих критеријума и тачки гледишта на ову ситуацију. Чини се најприкладнијим казати да се узроци косовског проблема деле на унутрашње и међународне. И док српски фактор, то јест одлуке и вишедеценијско држање српске политичке елите, представља један од домаћих узрока, дотле српског учешћа у међународним околностима избијања косовског проблема уопште нема. Ово не само зато што је питање Косова и Метохије било унутрашње питање Србије, већ и због тога што су српске власти, у случају терористичког сецесионизма дела албанске мањине, реаговале онако како би реаговала и како реагује свака друга влада и држава на свету, док је ангажовани и самовољнији део међународне заједнице, у истом том случају, поступио на начин који није примењен нити према једној другој држави у новијим међународним односима и од кад постоји савремено међународно право.

Није, дакле, споран и не треба сметати с ума фактор домаћег, српског занемаривања и небриге о сопственом народу и његовим интересима и правима, а што је институционализовано југословенском федерацијом и отелотворено праксом комунистичке идеологије. Тим пре што о овој теми говоримо на Правном факултету, где је професор Михаило Ђурић 1974. године личним примером знања, интегритета и, потом, прогона заувек посведочио о  политици „смишљених смутњи“ и одлукама које су водиле саморазградњи српске државе и обесправљивању српског народа.

Међутим, уколико желимо да будемо прецизни и сасвим тачни у оцени и одговору на питање „Шта је довело до данашње ситуације са Косовом и Метохијом?“, онда је неопходно нагласити да је насилну сецесију територије Косова и Метохије омогућило НАТО бомбардовање Србије и СР Југославије из 1999. године, које је са тим циљем и учињено. Сви други фактори, утицаји и тежње нису били, у укупности свог садејства, довољни да омогуће једнострано отцепљење јужне српске покрајине. То да је напад НАТО-а на Србију био кључни и одлучујући узрок који је довео до сецесије дела њене територије показују и габарити ове интервенције која представља уџбенички пример међународног кривичног дела агресије. Наиме, да би проузроковале фактичко отцепљење дела територије Републике Србије, било је потребно да 27 земаља, 19 економски најразвијених земаља света уз помоћ још њих 8 из региона, без одобрења Уједињених нација, војно нападне једну суверену и међународно признату државу.

У тако вођеном рату, који је трајао 80 дана, Србија је претрпела огромна материјална и духовна разарања, уништавање инфраструктурних и привредних објеката, јавних установа, болница и школа уз, поред осталог, страдање преко 2 хиљаде цивила. Званични повод војне интервенције НАТО-а био је спречавање хуманитарне катастрофе и заштита албанске мањине на крајњем југу Србије, али се догодило да је непосредно по окончању НАТО бомбардовања преко 200 хиљада Срба, који су били припадници новонастале мањине на тек формираној територији Косова, протерано са исте; прогон и убијање преосталих Срба настављен је и у годинама после 1999. године упркос присуству и управи међународних војних снага на новоотцепљеној територији. Треба приметити и то да више од пола држава-учесница ове војне акције не признаје постојање националних мањина у својим сувереним границама.

Ова и оваква операција НАТО-а је обезбедила привремени прекид фактичке власти српских легалних снага на територији Косова и Метохије, као и делимично политичко осамостаљење тамошње албанске политичке самоуправе, али не и то да сецесионистички захтев буде озакоњен и признат од стране државних власти Србије. Напротив, Резолуцијом Савета безбедности УН бр. 1244, као одлуком највишег међународног извршног органа у свету, потврђено је поштовање територијалног интегритета и суверенитета СР Југославије односно њеног универзалног сукцесора, Републике Србије. Чланице НАТО-а су, међутим, игнорисале ову Резолуцију на исти онај начин како су третирале целину међународних норми и забрана приликом самог војног напада на Србију, па је велика већина чланица овог војног савеза признала једнострано проглашену независност косовских власти под привременом међународном управом. Тако је, у овом случају, потврђена исправност чувене Клаузевицеве оцене, иначе „двосмерног“ значења, да политика представља рат вођен другим средствима. Таква политика је настављена према Србији, кад је у питању Косово и Метохија, и после директних војних атака из 1999. године.

Када се пред Међународним судом правде, пре десет година, расправљало о томе да ли је једнострана сецесија Косова била у складу са међународним правом, представник Албаније је изнео званичан став да би постојало грубо кршење међународног права да је било каква интервенција неке треће стране омогућила ову сецесију, али да то није случај са Косовом. Иако својеврстан, ово није први нонсенс који смо могли чути на међународној сцени, а пошто свакако неће бити ни последњи, важно је држати на уму чињеницу узрока који је омогућио једнострану сецесију албанских локалних власти, а који се огледа управо у НАТО бомбардовању Србије и поступању 27 држава које су се укључиле у ту акцију и на такав начин умешале у унутрашње питање Србије, почев од Албаније па надаље.

Међу директним НАТО-учесницима и њиховим саучесницима у нападу на Србију, независност Косова и Метохије нису признале Босна и Херцеговина, Грчка, Румунија, Словачка и Шпанија. Иако признање (трећих) држава и влада има посебан значај у међународним односима, реч је, ипак, о искључиво политичком средству чему у прилог иде и безусловна реверзибилност његове употребе у сваком појединачном случају. С друге стране, једино признање које може да легализује акт једностране сецесије, чиме овај губи карактер једностраности, јесте оно које даје матична држава, и то признање, за разлику од признања трећих држава, представља саглашавање које не служи искључиво успостављању дипломатских односа, већ има шире дејство и тиче се установљења територијалних права и читавих сходних правних режима. У случају Србије и Срба, евентуално признање самопроглашене независности Косова и Метохије неминовно би, поред осталог, значило и признање исправности онога што је представљао и собом био војни напад НАТО земаља на Србију 1999. године.

Извор: стањествари

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: