Косово – Ко те љуби?

Пише: Маша Даниловић Минић 

Ако и има нешто што знам да је моје, то је онда оно иза видљивога. Ако и има нешто што ме боли, то је у мом искуству непроживљено, нешто што је неко прије мене патио, па ми то непримјетно пренио да зајецам тамо гдје је он зајецао. Ако и има нешто што ми је отето, ја му се још увијек надам да ме зацијели и наново роди без сузе.
Памтим први Васкрс и неку малу цркву, не знам гдје, и витражни прозор с моје десне стране. Не памтим Васкрс без кише, мада су ме многи напомињали да је било сунчаних Васкрса у топлим данима. У мојим сјећањима су, пак, увијек бивали кишни. Памтим своју прву причест с ногама благо изнад тла, у очевим рукама и ријечи: ,,Пољуби крст!“. Не могу се досјетити много чега потом, али се сјећам благог страха који ми није сметао, већ ме умиривао и опојио. Тад сам већ нешто и знала, очекивала поновни долазак који сам разумјела да ми је обећан, кроз многобројне пјесме научила ко ме љуби тако силно и била Њему врло близу, а најближе тога дана. Довољно близу, да никад не одем предалеко.
Кажем, шта се десило потом не бих могла рећи, нити у којој дјечијој игри ми је пролазило вријеме, ал знам да је након доста причи за лаку ноћ, дошло вријеме студени, Бадње вечери и Божића. Око Храма је било мноштво веселих душа и тињала је велика ватра. Појавио се опет блажени страх, који ми ни тада није био терет, већ ме наново учинио сигурном. Стајала сам мирно, носећи капу која ми је сметала на капцима, чврсто држећи своје дрвенце које је требало бацити у ватру.
– Приђи, нећеш се опећи.
Неких пјесама могу да се досјетим, лијепе тишине међу људима и пријатно изгледајуће госпође која је била врло тужна, много тужнија него што је моја мала глава могла да разумије, али не нешто што није душу могло да задрхти. Разумјела сам тек толико да плаче на говор старог човјека.
– Слушај, ово је важно – дошапну ми отац, благо ми стискајући рамена. Стисак је значио да се то мора чути другачије од било ког другог слушања. Како је све то одмицало, тако је било много туге и много радости, много говора о рођењу и васкрсењу, о отимању и враћању, поносу, неким нама, неким прошлим и садашњим нама. По очевим тихим одобравањима, која су била таква да се нису упућивала никоме до самој Истини, осјећала сам да се у то убрајам и ја. Нешто је и у мени патило, патили су ти прошли Ми, унутар мене.
– Зашто плаче она жена?
– Отели су јој дом.
Отели су јој дом и сви смо ми то са њом оплакали. Оплакали ћутке, јер је у њеном дому било нешто наше. Знала сам то. И тада сам спознала, гледајући је тако сличну свим мајкама које сам знала, свим женама које су ме одгајиле, гледајући све мушкарце који су учествовали у њеној муци, посматрајући је с разумијевањем које је било другачије и одраслије од мог, да ако је њој земља отета, то је морала бити ствар свих нас. Њен дом је био наш.
Прошло је још много Божића и много Васкрса, празника и обичних дана и ја сам све више учила, понекад плакала и редовито на оно што сам наново сазнавала кад и како и колико пута ми је отето.
Настављала сам јецаје, тако је морало бити.
У мојој земљи гробови су гласно говорили. Цвијеће је цвјетало из пркоса. Слушала сам о оним предјелима онамо иза брда и великим људима. Кроз језик и пјесме се саплитала о вапаје за једном земљом коју су звали Нашом. Кроз историју научила да се вријеме може рачунати само на два начина, оно што је било прије и после Христа и оно што је било прије и после Косова.
О жени сам научила од Дјевојке. И кад сам у жену стасала знала сам ,,не смије дуго ова мрачна ноћ у нашим душама паклено царствоват;”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: